Нова искра

БРОЈ 3.

В 0 В А

СТРАНА 85.

Хоиање аршејског бунаро у Јјрњачкој јјањи.

о љему: „Па ипак је био користан за нешто, и ако није могао поћи за нама, по нашим сјајним стазама." Да, браћа! Еако су они међутим порасли и постали отмени! Један се одао изучаваљу филологије, а други је ступио као приправник у угледну неку банкарску радњу. Успркос добре тетке требало је обојици новаца, много новаца, много, много више, него им је могао послати отац. Па и за њих се надао Павле почетку безбрижнијих времена при своме прелазу на домаћинство. Сав ће се сувишни новац послати њима, а он, о, он ће већ штедети и бринути се, да могу они слободни од немаштине и невоље наставити пут ка својим узвишеним циљевима. С овим побожним мислима крену се Павле на први час веронауке. — Било је то једнога ведрога пролећњега јутра у почетку месеца априла. Нова трава на рудини зазелени се, смрека и врисак потераше нове, меке врхове, на ивици шумској цветале су сасе и љутић. — Преко рудине духаше му на сусрет

а нмале су на себи (јшне, сиве капуте и шешире с перјем. Мора да су биле оно њихове кочије на пољу. Он погледа низ свој капутић да се увери, да ли му се не треба стидети. Био је од фине црне чохе, направљен од старога фрака студентова, и чисто је изгледао као нов, само су се шавови мало сијали. Тек није се морао стидети. Зачу се звоно. Позваше конфирманде у цркву. Павле се осети слободан и побожан, када га обузе свечани сутон црквени. — Више није мислио на капутић, а прилике дечачке уоколо начинише се као сенке. С обе стране олтара било је клупа. Десно је ваљало . да седну дечаци, лево девојчице. Павла одгурнуше у последњи ред, где су седели мали и сиромашни. Седе између два босонога, наполичарска дечака, који су имали на себи просте, исцепане капутиће. Поред рамена својих предњих другова виде како се с оне стране намештају девојчиде, прво отмене, па сиротно обучене.

топал ветар, чисто би гласно узвикнуо, а срце му отежа од саме радости. „Мора да се спрема што жалосно", говорио је себи, „јер човек се не сме да осећа тако весео на земљи." Пред свештениковом градином беше читав низ кола, од којих је познавао само нека. Било је ту и отмених кочија. — С поносним осмехом седели су кочијаши у својим сјајним капутима на колима и гледали су презриво око себе. У градини била је искупљена велика гомила деце. Засебно дечаци, засебно девојчице. Међу дечацима.била су и она два брата, од којих је пређе толико трпео, а који већ годину дана нису више долазили у школу. Приђоше му врло љубазно, и док му један пружи руку да се поздраве, други му остраг подметну ногу. Од девојчица неке су се руку под руку шетале по стазама. Биле су се обухватиле око појаса и кикотале се. Већина му је била непозната, неке су чак изгледале отмене,

Стаде размишљати о томе и да ли је па небу сличан ред, и дође му на ум изрека: „Ко се понизи, биће уздигнут." Дође свештеник. Био је то гојазан човек са двогубим подваљком п плавим залисцима. Горња му се уснајасно преливала од честога бријања. Није имао на себи одежду, већ прост црн капут, али је ипак изгледао врло достојанствен и свечан. Прво изговори дугачку молитву о речима „Пустите децу к мени", и надовеза на то опомену, да ову годину сматрају као време посвећивања, да не тутње и не играју, јер то се не слаже са достојанством конфирманада. „Ја никада нисам тутњио и играо", мислио је Павле и био је у тренутку пун поноса ради свога богоугоднога понашања. „Али је ипак било штета" — помисли затим. Потом похвали свештеник најодличнију хришћанску врлину: смерност. Не би требало ни једно од њих да