Нова искра

СТРАНА 86.

Н 0 В А

И С Е Р А

ВРОЈ 3.

сматра да је узвишеније над којим другим, што су његови родитељи можда богатији и отменији него ли родитељи његова друга или другарице. Јер пред Божјим су престолом сви једнаки. „А, ето вам!" помисли Павле и ухвати љубазно руку свога издеранога суседа. Овај помисли да Павле хоће да га уштине, па рече: „Јао, немој !" Затим извуче свештеник из џепа лист хартије и рече „Сада ћу да прочитам ред, по коме ћете одсад седети." „А шта ли ће ред,"'помисли Павле, „када су пред Божјим престолом сви једнаки?" Свештеник рече : „Прво ће девојчице, па мушкарци", и поче читати. Већ прво име изненади Павла, јер је гласило Јелисавета Дуглас. Виде где се подиже израсло, бледо девојче побожна лика и скромно зачешљане косе и где оде првоме месту. „Дакле то си ти !" помисли Павле, „и ми ћемо заједно примити благослов." Срце му заигра од радости, а и од страха, јер се у исти мах поплаши, да ће јој изгледати сувише незнатан. —■ „Можда те се чак више и не сећа", мислио је даље. ПосматраШе је како оборених очију седе на своје место и пријатно се засмешкаше. „Не, није она поносита", рече он тихо за се, али ради сигурности погледа свој капутић. Затим бише прозвани мушкарци. Прво оба брата Ердмани. Они су се и иначе били распртили на првим местима; а затим би прозвано љегово рођено име. —■ У том тренутку Јелисавета учини исто, што и„он мало час. Она брзо подиже главу и гледаше на редове дечака. Еада је сео на своје место, погледа и он преда се на земљу, јер се хтео с њоме изједначити у скромности, а када затим диже поглед, виде њено око пуно радозналости на себи. Лоцрвене и скиде једно перце са свога капутића. Па затим поче настава. Свештеник је објашњавао библиске изреке и пропитивао је црквене песме. Прво дође ред на Јелисавету., Она мало подиже главу и мирно и слободно изговори стихове. „До врага, ала је одважна ова девојчина", мумлао је млађи Ердман, који му је седео с леве стране. Павле осети како га намах обузе срџба. Чисто би га избио усред цркве. „Рекне ли још једном „девојчина" избићу га." То се зарече свечано. Али млађи Ердман више и не помисли на њу, већ се занимаше тиме да онима иза себе забада чиоде у листове. Када се сврши час, изиђоше из цркве прво девојчице све две и две. Тек када су изишле и последње, смели су поћи и мушкарци. У порти срете Јелисавету, која баш пође својим колима. Обоје се погледаше мало са стране и прођоше једно поред другога. Поред њених кола била је једна стара госпођа с кудравим витицама и персиским огртачем, којајује јамачно чекала у пароховој кући. Она пољуби Јелисавету у чело, и обе се попеше у кола. Ова су кола била најлепша од свих, на кочијашу је билл. бела шубара с црвеном кићанком, а на јаци и рукавима имао је сјајне ројте. Баш када одоше кола., нападоше га оба Ердмана, који га мало истукоше. „Срам вас било, двојица на једнога", рече он, те га они пустише. Задовољан по|е кући. Подневно сунце треперило је на широкој рудини, а у магластој даљини ићаху кола, све мања и мања, и ишчезоше напослетку као црна тачка у боровој шуми. Када стиже кући, пољуби га мати у оба образа и запита: „Па, како је било?" „Сасвим лепо", одговори он, „тамо је, мамице, била и Јелисавета из беле куће."

Тада се она сва зацрвене од радости и питаше за много што шта, како изгледа, да ли се пролепшала и шта је с њиме говорила. „Ништа", одговори он посрамљено, и, када га мати затим зачуђено погледа, додаде брзо: „Чујеш, али није охола " Другога понедељника нађе је већ на њену месту, када уђе у цркву. Држала је Свето Писмо на коленима и учила је стихове. Није било дошло још много деце, и када он седе према њој, начини она слаби покрет, као да хоће да устане и да му приђе, али седе опет и настави учење. Мати му је преполаска препоручила дапросто ослови Јелисавету. Била му је рекла да јој рече да она много поздравља њену мајку, и да се распита како јој је. Успут је састављао дугачку беседу — само није био на чисто да ли да јој каже „ти" или „Ви". — „Ти" било би најпростије. Чакје изгледало да се његовој матери то учинило најприродније, али „Ви" је свакако звучало лепше указивало је на зрелије године. И како се није могао одлучити, ману се сасвим беседе. — И он сада узе преда се Св. Писмо, и обоје се налактише на колена и учаху марљиво. Али му је то слабо помогло, јер када му је свештеник после на часу стављао питања, није више имао ни појма. Настаде мучно ћутање ; Ердмани су се смејали злурадо, а он, обливен руменилом стида, мораде опет сести на своје место. Више се сада није усудио да подигне поглед, и када је при излазу из цркве видео Јелисавету где стоји пред вратима, као да нешто чека, обори очи и хтеде брзо проћи поред ње. — Али она коракну према њему и ослови га: „Мамица ми је наредила да те запитам — како ти је матери." Он одговори да јој је добро. „И много је поздравља", настави Јелисавета. „А и моја мати много поздравља твоју", одговори он, окрећући Св. Писмо и Песме између прстију, „и наредила ми је да те и ја питам, како јој је." „Мамица ми је рекла да поручим", настави она, као да је научила на памет, „да је много болешљива и да врло често мора чувати собу, али да јој је боље сада у пролеће — и не би ли ти пошао с нама кући на нашим колима. Рекла ми је да те понудим." „Гле, МајерхеФер ашикује", узвикну старији Ердман, који се био сакрио иза црквених врата да своје другове тршчицом гиличе кроз пукотину. Јелисавета и Павле згледаше се зачуђено, јер нису знали шта то значи, али пошто су осећали да то значи што зло, поцрвенеше и растадогае се. Павле погледа за њом, како се попе у кола и одвезе. Овом приликом није на њу чекала стара госпођа. То јој је била гувернанта, како се чуло. Да, она је била толико отмена да је имала чак и гувернанту! „Извући ће ти Ердмани батине", тиме он доврши своја премишљања. — — Прођоше неколико недеља, а он се није више разговарао с Јелисаветом. Када би ступао у цркву, она је махом већ седела на своме месту. Тада би му се пријатно поклонила, и то је било све. Па онда дође један понедељник, када је нису чекала кола. Он је то опазио одмах, чим је дошао до цркве, и уздахну лако, јер охоли кочијаш са шубаром, коју је носио и усред лета, увек би у њему изазвао мучан осећај. Ваљало је само да помисли на кочијаша, када би седео наспрам ње, па да му се учини као биће с другога света. Данас се усуди да је готово поверљиво поздрави, а учини му се исто тако, као да и она одговара на његов поздрав пријатније него иначе.