Нова искра

СТРАНА 106.

Н 0 В А

ИСЕРА

ВРОЈ 4.

немира и бојазни. Живот му је излазио пред очи као бурно море: Што за гором шуми, сиремно да се свети; Надом прижељкива — а бурама прети. Душа му је била „иуна бола незнанога", тсада се нађе у закиптелом мравињаку: Такво је безбрежје вечне воде ове! Заношљиво гневно оно мене зове .... У пљеску кад море валом стеље груне Ко да чујем гласе срдитости пуне Што покорност траже Стресем се у страху И ко дете ропко, у истоме маху, Ја се на брод крећем послушним кораком Пред песником се открива у свој својој непрегледности мрка јава свакидашљег живота, а са др) г ге стране машта му црта свет друкчији, привлачнији. Над јелама витим што нд вису лсже Из облака вече рујно злато лије, Док ја веслом кидах оне густе мреже Воденога биља што новршје крије. Трска се ил' свије ил' се диже лако Шуштећ сухим лигаћем сред вечери раие ; А чамац лагано одмиче нам тако Крај обала мирних реке обасјанв. Песник и његова сапутница удаљени су од „клевете и злобе ирљавежа светског". . . . „А овде је лако", те се може, искрено и слободно, исказати све што је на души: Ал' осетпх тада изнеиадну сету: Видех у дубини од водених струја Тисуће кореља у скривеном сплету Ко тисуће живих и зелених гуја! Ово је опоменуло песника на други, али не тако лепи свет, — опоменуло га је да се под сјајном иовршином живота скрива „сурова дубина", да је стварност, по изгледу примамљива, у самој ствари сурова.... Песник би да живи и у таквој стварности, али је она тако непримамљива, тако досадна и бесмислена : Утриу ми луча кад се бура стече. Мрачна ми се бездна крику не одзива.... Живот —• живот ко сан несхватљиво тече. За то је песнику, кад год покугаава да изнесе оно што му пред очима бива, стих сетан, тужан и стеже срце. После свега долази до увереља да живот по каткад у себи: Пуку нискост крије Ни гледат' га није! , , 'Жр' Сазнање да је пустош све што га окружава нагони песника да тражи изласка из овог тешког положаја : 0 иодигни своје чело ! Не веруј у мрачне снове, Ни у очај што ти гове: Да је све већ давно свело, А узори у ^роб пали Јер их нисмо чуват' знали!

Да разумеш живот шта је Напред смело док те траје ! и песник се не боји да се окрене и самој стварнопости; мило му је да и у њој потражи искру појезије, да открива и у њој скривену лепоту. Ни моћ зла ни нечовечни поступци не вређају песника, не граде га песником грађанскога бола, али га нагоне да искрено жали. Све што је зле судбине на зе^ мљи измамљује му тужан осмех, крај којег му из ока потече топла суза.

Али не пада у песимизам, у очајање. Са узвишеним расположењем позива он да се катарка учврсти, да се једрила шире, да се уздрма леност беспосличарска Онда на пут хајде; грла иек се сложе: Благослови, Воже ! А ево шта је песнику идеал у животу: Желео бих земљи од маћехе њеио, Од природе, да јој живот друкче крене ; Да ураган никад море не узмути, Да не пуда земља од мразова љути', Да не сахне жедна од сунчана жара ; До јесени да се пролеће не гаси, Већ плодове златпе цвећем да украси ; Желео бих јоште: кад смрт дође људма Да умру без бола, са вером у грудма Да ће с овог света у бољи да оду, Ко из заточења у вечпу слободу!... Не гледајући на сву пустолину и поквареност оног што га окружава, Полонски не тражи раскидања са стварношћу. Он пореди песника Са просјаком, који целога дана моли милостиње под прозорима, па све, што год сакупи преко дана, поклања ноћу бонима, кљастим и слепима : У нашем веку тако песник ради: Ко стари просјак изпурених груди, Духовне хране он нроси у људн ; Ал' све што тако у прошњи заради, Не чува за се, ни рад своје глади : Већ душу своју и дарове своје С беднима делп као и сам што је.... Па зар није узвишен песнички задатак: делити душу своју са ближњима !

Полонски, незадовољан стварношћу што га окружује, негодује према њој, — истина негодује сасвим на свој начин. Он износи само евоју стварност, оживљава је нарочитим бићима, и у том свету, што га његова машта створи, ал' у којем се ипак живи, креће, радује и пати као и међу људма, — налази Полонски умирења од људске таштине. У целокупној појезији Полонскога осећа се нека безгранична непосредност, пешто стихијско. Срце ми је извор, песма вал што жури, Што се широк, бујан у даљину скрива ; Песма ми под буром ко облак је сури, У зори се зора у њој осмехпва. Кад љубави жарке плану искре свете, Или туга дође да ми срце коси<, Иесмама у крило моје сузе лете, А вал се ножури да их собом носи. У тренуцима надахнућа, када сумња не трује овај извор појезије, као да је природа ближа и доступнија песнику. Из њега струји најоданији однос према природи. Поред овога, из његових стихова избија природа, песнику драга, чисто руска: ту је и руска „волшебница бабаЗима" са својим фантастичким мећавама, са чудним цветним шарама по замрзлим окнима; ту је и руско светло, заносно лепо пролеће са бесаном зором и својом поплавом без границЕ ; ту је и руска мрачна и уплакана јесен; ту, најзад, •— чешће од свега — руско жарко и раскошно лето: Дани кад по праху вредни мрави гмижу, Када ситне хумке зидају и дижу, Кад лавирипт граде од тајних тунела Под корељем дубља и смоластих јела; Када лептир слави слободине чари ;