Нова искра

СТРАНА 105.

З а облак сунце зашло и вечном нагиње путу, К 'о авет грозна и страшна лагано НОТл, се клони. МиНУЋЕ ОШТРИ ВЕТГИ .... П рОЛЕБ-Е СИНУЋ.Е ЛзУПКО И ПЕСМА, ЉУВАВ, ЦВЕЂЕ. О У НЦЕ ЋЕ ГРАНУТИ ЈАРКО, Ал' СРЦУ ТУЖНОМ КО Ћ.Е ДА ЖИВОТ И НАДУ ВРАТИ, Ј адном и боном срцу што негда љубљаше жарко. ЈМилош 37. Зирковић. СТУДИЈЕ 0 РУСЕИМ ПИСДИМА

ЈАКОВ П. П0Л0НСШ (1820 1- 1898) За „}{о6у Жскру" написао проф. &. ${. Ћорабљеб ^илософ се предаје сав својим апстрактним идејама, које карактеришу његову наравствену сложеност, његове најдраже снове. Песникуметник бави се о исто таквом материјалу, али он апстрактну идеју оживљава, те претвара с помоћи свога генија у лик (образ). У тим ликовима испољава се и сав песник. У њима г^ледамо идеје, дознајемо осеНаје који га узбуђују, и напослетку — што је најзначајније — његово расположење. ГГесник нас, својим ликовима обученим у хармоничну форму, себи подчињава, нагони нас да проживимо исто оно што је и он проживео при стварању, —једном речи, предаје нам своје расположење. Песник се обично узвишава над уском сфером практичних интереса, излази из круга јавиних утисака. Он напушта утврђене погледе и свуда призната уверења. Покушавајући да проникне у природне тајне, он се већ тим одриче личних циљева и интереса. Песник својим оштрим орловским очима и смелим срцем отвара или, у крајњем случају , наслућује нове стазе у животу .... А ми се у педоумици задржавамо пред материјалом песникова стварања, пажљиво пратимо комбинације ситница, опажамо онај унутарњи сјај његових ликова, — и пред нама ускрсава песник у свој својој пуноћи и зрачности.

Црногорка. Сдикао Ђ. Ваштаг.

Школа руских песника педесетих година овога века блиска је и непосредно везана за Пушкина. Љезини су виђенији представници Полонски, А. Жајков, Ђучев, Фет, Плешчејев. Не везују их за Пушкина толико заједнички погледи на свет колико заједнички култ најлепшој, класички простој форми. Од њих је Полонски најближе Пушкина — он је уметпик ао свему. Здрав разум не допушта одрећи значај тако назване „песничке школе чисте уметпостн". Нарочите су одлике овакве појезије она спремност и подобност за развијање узвишених и хуманих осећаја у л.уди, оних осећаја којима се испољава поштовање према достојанству човека као човека. Први песнички покушаји Полонскога из онога су времена када тек што умуче прерано погинули Љермонтов, када све још беше занесено Пушкином. Скренути пажњу на се, развити се у сасвим оригиналног песника, пронаћи нове изворе за нмдахнуће а не црпсти из 1Јушкина или Љермонтова, — ето задаће коју је ваљало да реши нови песник. И он је реши веома срећно. Он је умео дати својим творевинама са свим самосталан израз. У шесетим годинама, у епоси „буре и навале" (81игт ипЛ Вгапд) у руској књижевности, у доба кад у Русији владаху природно-научне теорије, материјалистичка философија, револуцијона пропаганда и научни позитивизам *) — Полонски је, тада већ познати списалац, ваљало да осети нерасположење једног дела руске критике, и то баш оног дела који беше одјек нових праваца. Свака епоха објавл.ује своје законе и захтеве. Ово је била епоха подизања друштвенихинтереса. У том се моменту захтевало не толико савршенства уметничких облика, не толико служења далеким идеалима доброг и лепог — колико одређивања друштвених уверења која се слагаху са овом или оном партијом. Полонски је остао веран својим идејалима, чистој уметности и не домаче се ни једној од тадашњих књижевних партија. Он је разрађивао свој хуманитарни правац, постаде руски песник у широком значењу ове речи. За свој култ изабра култ уметничке истипе и уметничке лепоте. Он је скромно и са страхом ступао у живот, пун

*) Надамо се да ћемо о овој епоси другом прилпком и опширније говорпти. Ппсац.