Нова искра

СТРАНА 112.

Н О В А И С К Р А

БРОЈ 4.

суморно све оно што је требало ди буде моја радост и утеха. Свакодневне навике, кућни норедак, мисли, које свака домаћица мора више илп маше посветити нородици, беху за мене велики терети — сурова стварност, која ме је лишавала мојих сањарија. Па и крај пуковника сам била нестрнљива. Његов мир беше ми хладноћа, његово иоверење равнодушност, а цело његово понашање као да је било пуно неког несносног ионоса. Први пут, можда, губих његове нежности на ружан начин. Изгледало је као да он то не опажа; иовукао се и у својој уздржљивости ћутао. — Та је ли он слен ! говорило јо иешто у меии. Ах, ти хладни људи ; њих је грехота Јвубити ! .. . Дан је претио као да се неће никако ни свршити; ја сам мало читала Бајрона, — Данте ми беше од неког времена постао досадан — Паризина ми се допадала више него архијепископ Руђери. — Госпо1)0, викну наједанпут моја собарица утрчавши брзо : дошла су једна кола. Госиођа није рекла, да прима .... — Да, то ће ме мало разонодити. — Али пошто госпођа није обучена.... — Истина: онда нећу примати. У тоМ тренутку чух маркизов глас, који је наређивао послужитељу, да га пријави. Сва крв јурну ми к срцу и дрхтећи, у забуни, промуцах: — Па ипак .... причекај .... мислим .... Била бих се ужасно компромитовала, да служавка није побегла, видевши да се отварају врата пред маркизом. Први ме Љов покрет, кад смо остали сами, мало уплаши. Он узе моје обе руке, и не говорећи пишта, обасу их пољупцима. — ПГта радите, маркиже ? Ја ћу бити приморана, да вас више не видим, ако се будете тако понашали. —■ Нашто сад лагати, Валерија? Зашто ми не признате да ме љубите ? Бојите се ваљда да бих у радости могао полудети? Што се тога тиче, будите потпуно мирни. Ја ћу очувати сав свој разум, да бих Вас љубио, да бих Вас обожавао, да бих био срећан. Још ми је остало нешто одважности и ја је прибрах, те му одговорих: — Ви сте врло узрујани, примирите се мало, па ћемо онда разговарати. До сада сте се ограничавали да ми изјављујете своју љубав — добро, ту сте били у питању само ви — а сада тврдите, да на вашу .љубав одговарам... . и то тврдите чат; и извесношћу. То је мало и сувише. Ко Вам каже да Вас ја волим ? Ја Вас баш ни мало не волим. Он устаде блед и озбиљан ; ја и нехотично помакох своју столицу уназад, слутећи неку непознату опасност. — Грофице, једно вече рекох Вам: кад будем увређен, желим да та увреда значи мржњу, а кад будем пољубљен, да та увреда значи љубав. А ви сте ме те ноћи пољубили. Он извади из шпага један мали новац, исти онај што сам га изгубила и бацивши га мени у крило повика: — Познајете ли га? Пао је с Вашега врата,

С ватреном страшћу узе он новац опет из мога крила и, приневши га на усне, рече: — Ја идем , али носим собом ову залогу, која ако нећете да је залога љубави, а она је залога издаје. — Масимо !.. . Шта ли је све било у моме гласу ? Каква ли се исповест измакла тиме из мога нрепуног срца? У тренут ока био је он пред мојим ногама* страшно ме је стискао, обасипао ме нољупцима, које сам му враћала дрхтећи, и у том узвишеном заносу, у том неисказаном блаженству било је све заборављено. Трже нас један глас — глас који је био страшан као труба страшнога суда. — Валерија! Ужасиуто се одмакосмо једно од другога. Уђе пуковник у највећем узбуђењу и бледа лица. Он чак и не виде маркиза. Пружи ми једно писмо и погледа очима пуним суза.... Боже! Мој отац лежао је на умору. Пасти с неба у најдубље поноре — бити звезда па се растворити у блато — прећи из љубави у смрт — из ватреног загрљаја љубљеног човека у ледене руке старог оца и не смоти га погледати у лице.... Све то проживела сам ја. И како су ми пепрестано оживљавале успомене на оне вреле, ватрене пољупце докле сам те вечите ноћи седела крај самртникове постеље! Како је Масимова слика уз иркос — излазила ми пред очи у тој болесиичкој соби онако лепа и љупка! Али с њом заједно долазило је неко очајање, одвратност — неки стид за мене и за њега. Неколико тренутака покушавала сам, да себе обманем, те сам говорила сама себи: Није истина, ја сам то сањала. Сањала сам !! — Кад би Бог дао да је тако ! Ох ! за ту радост заветовала бих се да док сам жива клечим пред оним гробом који су моје молитве оскврнавиле и из кога као да допиру неумољиви и иуни претње гласови моје савести.

Мој стари, поштовања заслужни отац захтевао је да ме пољуби у чело и у самртничком ропцу шапутао ми је: — Умирем мирно у твом наручју, дете моје, моја мила Валерија. Ја не одлазим са свим са земље, иошто ме тако мио ланац веже с будућим генерацијама. Сузе очајања биле су мој одговор. Ја сакрих своју главу у његове уздрхтале руке и осећах како се на мом челу хладе. Пуковник, задржат хитним пословима свога пука, није могао да ме прати. Била сам сама при тој самртничкој борби. Две старе слуге јецаху у побочној соби, а ветар, који је дувао кроз отворене прозоре, износио је те тужне звуке као одјек црне ноћи. Лекар, који је морао да трчи на друго место, био нас је оставио, али се вратио сутра дан око четири сахата. Болесниково стање беше на горе пошло. Ббло беше готово престало хсуцати. С првим зрацима сунца он је био издахнуо. После неколико сахата стиже пуковник на коњу, сав у прашини.