Нова искра

НРОЈ 4.

II 0 В А И С К Р А

СТРАНА 113.

Чим ме јо видео, одмах је разумео да сам еироче; ја не лгогох ирозборити ни једне речи. Кад је плачући раширио руке, кад ме је на своје нлеменпто срце привукао, да ме утеши, потпупо иагубих свест.

Последња мисао која искрсну у мојој иамети тога се сећам као да је сад било — била је неисказана жеља, да умрем; ја заклопих очи надајући се да их више нећу отворити. Али смрт би била и сувише лепа ствар кад до!)е онда кад је позвата. Ја сам морала да живим. Зар ме не очекиваху даНи туге, смртпих мука, најужаснијих борби ? — Зар нисам морала да носим крст свога кајања? — Зар нисам морала да дугим мучењима покајавам кратку, али непоправљиву погрешку. Ах! умрети, умрети с Масимовим нољупцима на уснама, лећи у гроб мога оца и с њим спавати мирно под једним бокором љубичица .... какав диван сан ! А Атилијо ? Боже мој ! Зар Атилијо да не буде освећен ?

Са Париске Изложбе: Ј(б}е1 с/е уШе. ПИТАО САМ, (ПО НЕМАЧКОМ)

Оа Париске Изложбе: УСаПија Св. јУГихајила.

оИТАО сам славуј-тицу: „Јеси л' вид'о дгаго моје ?" ПиТАО САМ СЛАВУЈ-ТИЦУ. Не прекиде он песмицу, Но И ДАЉЕ ПЕВАО ЈЕ. Не пгекиде он песмицу. ПиТАО САМ МЕСЕЦ БЛЕДИ : „Јеси л' вид'о драго моје?" Питао сам месец бледи. А оп иути. Само гледи И РАСИНЉЕ ЗРАКЕ СВОЈЕ. А ОН ЂУТИ, САМО ГЛЕДИ. „Ј ЕСИ л' ВИД'О МОЈЕ ДРАГО ?" ПиТАО САМ ВЕТРИЂ, ТИО. „Јеси л' вид'о моје драго?"

Одговори ветрић, благо : Сад сам јој на гробу био." Одговоги ветрић, благо.

Да ! Једном новом и грозном осветом — осветом, коју ми је понављао свакога сахата, свакога минута, и не знајући — а то је било благосиљањем. 0, колико бих више била волела његово презрење него његове љупке ногледе, његове племените, нежне речи ! .Видети себе као иредмет највишег поштовања, најсилније љубави, а осећати се тога недостојним,-такве су муке, да надмашују све јаде. (нАСТАВИЂЕ СК)

Са Париске Изложбе: §гапс1'соиг сЈе раг1$.