Нова искра

И 0 К Р А

БРОЈ 4.

СТАРИ КАЛЕНДАРИ — 1 Е 1 О 1 (с францускога)

ЖЈРд како су настале ове дуге вечери, стари се осећају сувише усамљени на своме огњишту у Манз-Боазеу. Без својих су, а обориле их тешке и многе године, па им срце зебе, а спопале их тужне и озбиљно мисли, како се и ова година своме крају примицала. Бака је села за малени писаћи сто, испупчен у среди, који је увек стајао покрај пећи, за великим заклоном са кинеским шарама. РБен стари муж чита новина и дрема; јазавичар дуге длаке, ирућио се са свим уз ватру, са опруженим шапама, а ватра пуцкара и разбуктан нламен не да му ока отворити. Ситан, оув кашаљ једини ремети мучаљиву тишину ове добро затворене собе. Фиоке писаћег стола све су широм отворене, распростирући пријатан мирис од шпанске павлаке и љубичице ; писма, скупљена у гомиле, повезана су и остављена брижљивом руком. Многа су већ и пожутела и мастило са њих ишчилело ; многи свепути цветак згњечен је међ њима. Стара их узима, задржава у руци, посматра и љуби, а њен поглед оде да тражи старог сапутника, који је одавна прати кроз живот. Ту, у тим Фиокама, налази се све оно што је опомиње на њен живот, од како се удала; ту су туђем оку скривене њене слатке тајне. Па и оиа сама једва сме да се усуди да претреса ове успомене среће и несреће: миле слике, дечје ципелице, опаране траке и оне старе календаре, што се налазе сасвим на дну, под оном белом свадбеном рукавицом. Па шта је тих календара ? Она чисто не сме ни да их пребраја, те сведоке многих минулих лета. Ту, у тим збивеним редовима, где се невино излаже дуги низ блажених часова, скривен је и испричан цео живот њен. Све је прошло, и њена младост и свака радост и очајање, а остало је само сећање на њих. То она баш и тражи, хоће да још једном прејури проживеле стазе живота, које јој се чине да су тако кратке биле. Та година, која је већ тако стара, којој би се човек можда чак и насмејао, гле како изазива радосно руменило на њеним набраним јагодицама, и она се наново осети младом цуром и младом невестом! Нашла је мио календарчић, кога је тако дуго носила у џепу, бришући дан по дан, приближујући се све више и више оном великом дану. Ту^је код тог дана забележен крст црвеном писаљком, сад се нешто мало и избрисало, али га чак и малаксале очи могу добро разликовати. Поново се сећа ових драгих успомена, како јој бију у срцу, а шесет минулих зима не сметају му да још силно куца. Има од тог доба четрдесет и две године ! Она заклапа очи, не би ли се угледала као млада, свежа и узбуђена, за тим их опет отвара и истом л.убављу тражи свога старог, седог мужа, кога сада чак и више воли, него ли кад је био млад. Устеже се за тренут, а по том оставља своје место, и, још непрестано грациозна и красна, оде маркизу да га пољуби у чело. Он подиже очи, нс1гшена|ен ни мало, узе њену руку у своје, и гледаше је у очи као да је пита. Он је знао да она има да подели с њим било радост или жалост, а он је одмах готов да јој учини по вољи. Она се још стиди, јер тај цвет стидљиве младости код неких душа не вене, и показа му

шта држи у руци, а он, кад угледа датум, одмах ју је разумео, исто их узбуђење заголица у гуши, очи су им прелетале низом срећних дана, који су отишли да се више и не врате, а суви прсти бакини кретали су се и даље из месеца у месец. Ево среде, 29. јуна! Нису је заборавили, јер су тога" дана засновали своју кућу. И тај је дап подвучен у календару; довољно је само погледати на ту слабу црту, па да се изазову успомене и да се човек узбуди кад помисли на тај благословени дан. Они нрејурише ту ирву годипу, не могући одмерити колико их времена одваја од њс. Тај мио календар што им толико каже, мало ће вредсти за оне који их наследе, али ће га они чувати док су живи. Ево и овог календара из друге године. Одмах у првом месецу подвучеп је један дан црвеном писаљком. Стари се супрузи погледаше, а суза тек што им не кане из ока. — Био је тако леп ! — Ах, сећаш ли га се, нашег премннулог првенца ? — Ала сам бша срећна ! — А ја сам се тако дичио ! — Зашто нам га не остави Бог ? — Али, жено, та имали смо их још. — Па јесте ; али тек као он . ... Настадс ћутање. Стари календар задрхта у руци. Она га остави за тренутак, и извлачећи ланчић скривен па грудима, отвори златан медаљан, погледавши у плави прамен свилене косице. Колико је пута суза мрчила то стакло на медаљону. Ала је на тебе личио ! Јадно моје мало ! И она потражи онај тужни дап, кад јој је дете умрло, и у близини онај дан кад је се родило. Живело је свега три месеца. Само три кратка стуба бележе му живот на овоме свету, па ипак чстрдесет година носле тога, сво га ипак оплакују! Колико треба мало времена, па да се преглсди цела година. Како брзо прође, кад се све од једном посматра; око и срце све прелете за неколико минута. Ево означеног дана, од кад иочиње нова нада. Гле и сада, као оно некад, жели да што пре дође до оног радосног дана, који ју је опет обдарио чедом. — Мило злато моје! — А знаш ли, жено, да је почео већ да ћелави? Па се смеју и уздишу. Лепо је то гледати у зрела човека, коме сте живот дали, али га не треба заборавити кад је био детенце, и кад вам је скакао на крило. 0, стари календару, ти им га показујеш истог онаког као што је био : румен, весео, расположен ; ено га како покушава да прохода, како их зове, како тена њихова имена. Као да га сад гледају, и заборавл,ају дапашњег сина, само да га гледају, да га замишљају опаког као што је некад био. Па тек дан кад му је никао први зуб ! — Баш је била недеЉа, а ја сам се вратила из цркве, кад сам га први пут видела. Ала смо се расположили. Изгледа ми као да је то било јуче. Још једна година; они је читају и обојима пређе смех преко лица. — Шта, то је било те године ! рече стара. — Дабогмс, и гледај само шта си с њом радила. — А, то је због тога што сам била љубоморна. И она се насмеја кад је видела како је осветник ножић избраздао име Маргаретино. — Ти си мрзела ову јадну жену.