Нова искра

СТРАНА 115.

— Та била сам млада ! Жалосно јс бити љубоморан.

— Имаш право , опомиње. И у тренутку га прогута пламен, да му не остави ни трага ни гласа. А стари јој муж рече оно исто што и пре : — Пакоснице ! И њихове се руке стегоше у зпак верности. За тим редом угледаше колевке и малишане како напредују, те се опет опомињаху радости својих. Ево за тим и жалосних дана, и они занемеше мред туробним датумима, који су означавали вечни растанак са својим родитељима. Не, не, они нису заборављени у својим гробовима, ма да су одавно помрли; стари календар оживљава спомен на њих и они, ево, наново осећају очајање болног часа. — И нас ће наша деца оплакати, као и ми њих што смо. — А ми ћемо се опет с њима видети, па ономе свету, рече стараГле деца су већ порасла, бар старија, а узбуђена рука забелезкила је код дана, који се никад неће заборавити: „Одлазак деце". Само је толико забележено, а колико много казује. Тај дан кад су они остављали родитељску кућу, дан кад је мати морала признати да они нису више саспим њена, колико ли је изазвао нада, страха и туге! Нема дакле више опе потпуне везе између детета и оне која му је живот дала; од сада ће други њиме управљати, други ће га водити. Тешка година! Почетак који није никад без суза и кога матсре никад заборавити не могу; одлсћу године детињства, деца расту, постају младићи и људи. „Дакле је свршена моја младост" вели мати себи, у њих гледајући. За тим осећа како њина младост подмлађује срце њено. У календарима из тих година има више жалости: ту су растанци, знакови родитељског очајања крај постеље болесног чеда; за тим доласци, оздрављања, веселе наде. Све је то ишчилело, сви ови дани тако пуни догађаја; све те бесане ноћи ишчезле су као дим. Ево времена кад је старији син отишао

Са Париске Изложбе: ЈЛосш јДлександра Ш.

Са Париеке Изложбе: Украс са блакшричнс ЛалаШе.

Са Иариске Издожбе: ј/1али Пбор у Јелисејским ЈТољима.

први пут у рат. Тај је календар готово сав исписан, дан по дан : ту су примљена и испраћена писма, дани борбе, па добијена рана, излечење и, иа послетку, повратак. Каква година ! Како им ти нричаш стари календару, о свима тим стварима. И не само о оном времену, који они не могу никад заборавити, но и о појединим часовима радости, кајања и искушења ! Како се јасно чују у ушима њиним ти неми гласови, па како се они обоје, и не говорећи ништа, у истом тренутку опомињу свега што им је живот испуњавало ; како осећају да су били срећни у избору, да се немају шта потужити, пи сад после четрдесет и две године. Ево за тим дана кад их је оставила мила јединица кћи, да оде у мужевљеву кућу; мезимица, најмлађа као Венијамин, она дакле није више њина. Ах, јадии календару, кад те човек погледа, не зна да ли да те воли или да те мрзи. И да не долазе одмах за тобом други што бележе материнску радост, ти би одмах пламену предан био. Па ево свечаности, те данас те сутра, све су ту. Како мало места заузимају два живота, и мужа и жене; како брзо прохујаху четрдесет и два лета! Шта? Је ли могућно ? Само толико, а ми смо већ стари; иа и ова година, која је, чини ми се јуче почела, већ ми изгледа као да је свршена. — Има дакле већ седам година како нас је кћи оставила, а ја увек погледам за сто, да ли је она на свом месту. Али, жено, онасе срећно удала! И ми имамо и унучиће. — Како би жалосно дочекали нову годину да њих немамо. — Они ће нам скоро и доћи, наши мили анђели, а и наши синови, наши људи. — Ако су људи, они нас ипак воле. — Жи смо доиста дочекали заједно доста нових година, драги муже .... Но не усуди ое да доврши м и с а о ; стари је друг пољуби У РУ К У— Ајде да говоримо чиме ћемо дари-

вати наше мале о новој години. А стари календари попадаше по земљи.