Нова искра

ВРОЈ 4.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 117.

л.аду растресених праменова преко слепих очију, а испод н.их извиривала су два ока, пуна несташлука, тако сјајна п у уплашености и у дрскости у исти мах, као да се смеју залутали сунчеви зраци из дубоке шумеке ноћи. Смех љих две орио се зором раном и позним вечером кроз усамл.ену кућу на рудини, те је. у н.ој у талико несносгтија била тишина, када би биле у школи или се јуриле на пољу по ширини. Близнакама је било све једно. Било сунца, било буре у кући, њима је глава била уветс пуна ђаволства, а када би очево тутн.ан.с некада било толико, да им се чинило да је најзгодније да се сакрију иза пећи, наплатиле би се овде тиме, што су се потајпо штипале у колена. Павла су неограничено воле.ле, што им пак није сметало да најбоље залогаје из љегова тан.ира, најбол.е рецтсе хартије из љегове цртанке и најлепшу дугмад са љегових панталона просто нрогласе за своје, јер су крале као свраке. Ои се веолга бринуо за њих, јер се бојао да ће све више подивљати, нарочито што је мати постајала све уморпнја и малодушнија и пустила ствари да иду својим током. Али он иоче своје огледе васпитаван.а наопако. Његово опомене не уродише плодом, а једном када се сав бпо предао лепој беседи за опомиљаље догоди се, да му једпа од љих изненада скочи у крило, ухвати га за нос н новиче сестри : ^Види —• ево му расту брци." На то се успужа и друга, и обе га хтедоше што више чупати за уснице. Али када се он озбилшо наљути, почеше се срдити и рекоше : „Срам те било — нећемо вигае да говоримо с тобом." Јелисавету више није видео од копфирмације, премда је међутим прошла читава година. Говорило се да су је послали у град да научи „друштвено образоваље". — Ова га је реч текла у срце, није готово ни зпао шта значи, али је наслућивао, да се сада све вигае и више удаљује од љега. Тада се догоди да једнога дана о Ускрсу оде да обради парче орнице, која је била, оцепљена од осталога имања, далеко на ивици гаумској. — Он је сам сејао, а момак са два коња ишао је за њим и влачио. Био је везао око рамена велику белу кесу за сејање и посматрао је с тихим уживаљем, како се семе у падању прелива као златан водоскок. Тада му се учини као да види између мрачних стабала шумских негато светло што се ниха горе доле — као колевка која лебди по ваздуху. Али једва стиже да се на то осврне, јер сејање је посао за који је потребна пажња. Наста време доручку. Жомак седе на врећу са житом, а он, пошто га беше обузела врућина, оде у шуму да нађе хлада. Баци површан поглед на ону колевку и помисли: „Жора бити Да је то каква мрежа", али не обрати пажњу на онога, који се њихао у њој. Намах му се учини као да га неко виче по имену. „Павле, Павле!" Звучало је то сасвим мило и поверлшво, а јасним, меким гласом, који му се учини врло познат. Он се обазре уплашено. „Павле, ходиде амо", викну глас јога једном. Пређе га хладна језа, јер је знао ко јо то. Застиђеним погледом прелете преко свога радничкога одела, па онда поче дрегаити чвор на кеси, али се чвор био затурио за врат, те га не могаде дохватити. „Та дођи такав какав си", викао је глас, а сада и угледа како се горњи део тела усправља у мрежи, а књига с црвеним и позлаћеним корицама омаче из руку и паде на земл.у. Устежући се, приближи се, трудећи се потајно да у маховипи обрише обућу, на коју се беше нахватало блато влажне њиве. Она је још у последњем тренутку опазила да јој ноге

с белим чарапама вире испод хаљине, те се пожури да их покрије марамом, коју бегае пребацила преко рамена. Али не успе да је извуче испод пазуха, и пошто није видела другога излаза, шћућури се брзо, тако да је седела као насађена кокош, док се мрежа јако љуљала. Жожда је имала памеру да му мало импонује својом поузданошћу и тек наученим друштвеним образовањем, али је судбина хтела да га погледа исто онако поцрвенела и збуњена, као и он њу. Он не опази нигата од њена душевнога расположења, само му се учини да се врло пролепшала, дајој је коса шчегаљапа у лепу гужву и да су јој траке иа прсима лако треперпле на узбуђеним облинама. Ово га сасвим увери да је она међутим постала дама. Прође један часак пре него и једно речи прословп. „Добар дан — ти", рече она затим са лаким осмехом и пружи му десницу, јер је опазила да је она у иадмоћности. Он је ћутао и смешкао се на њу. „Помози ми мало да извучем мараму", пастави она. Он учини. — „Тако, а сада се окрени." И на то он пристаде. „Сад је добро." Она је опет била легла, превукла брзо мараму преко ногу и гледала је сада кроз пољца на мрежи враголасто на њега. „Баш се радујем што сам опет код тебе", рече она, „ипак си ти најбољи од свих. Јеси ли се и ти мене зажелео ?" „Нисам", одговори он искрено. „Еј болан —", одговори она и покуша да се, дурећи се, окрене на другу страну, али како се мрежа опетјако заљуља, остаде како је била и смејаше се. Он се у себи чудио, што је тако весела. Он сем близнака још никога није видео да се тако смеје. А оно су била деца. Али му овај смех опет врати отвореност, јер он осети по нагону, колико је он међутим постао старији од ње. „Теби је јамачно било врло лепо — за све ово време?" упита он. „Хвала Богу — јесте", одговори она. „Жамица побољева помало, али то је све." — Преко лица јој пређе сенка, али ишчезе за тренутак, а затим настави ћеретајући: „Била сам у граду — еј, чујеш — гата сам све ту проживела — морам ти то згодом испричати. Учила сам играти. Па сам имала и обожавалаца — ве РУЈ ми Пролазили су ми поред прозора, слали су ми безимене ките цвећа, па и стихове, стихове које су сами испевали. Био је међу њима један студенат, с белим, гајтанима опшивеним капутом и зелено-бело-црвеном капом — о тај је био вешт! Шта ми тај није све знао да прича — 1 затим се верио с Бертом Ширмахеровом, једном од мојих пријатељица, то јест сасвим тајно, јер сем мене то нико не зна." Павле одахну лакше, јер је студенат већ био почео да му задаје брига. „Па зар се ниси љутила ?" упита он. „А зашто ?" „Што те изневерио." „Нисам, ту смо ми узвигаене", одговори она и мицагае раменима. „Еј, чујега ли, — све су то жутокљунци према теби!" Обузе га топли страх при помисли да се студенат може назвати жутокљунац, и то јога поређен с њиме. „Жој брат није лгутокљунац", одговори он. „Не познајем твога брата", рече она с философском мирноћом,- „он можда није. — Да, ја сам много, много старија", настави она. „Слугаала сам и књижевност ту сам много гато тпта лепо научила." У њему се пробуди мучна завист. „Подигни ту књигу !" — Он учини. „Познајеш ли је?"