Нова искра

СТРАНА 118.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 4.

Он прочита на дрвеним корицама са златним шарама речи: „Хајне, Књига песама", и затресе жалосно главом. „Е, онда ти ништа не знаш. — Шта ту све нема! Чујеш ли, ову ти књигу морам позајмити ! Читај је ту се има шта научити ! А када човек у њој чита неко време — махом му дође да плаче." „ГГа зар је тако жалосна ?" запита он и разгледа црвене корице с тужном радозналошћу. „Да, врло жалосна, тако лепа и тако жалосна као као — говори се само о љубави, ни о чем више, и човек осети како га обузима чежња, како би одлетео на Ганг, где цвета лотово цвеће и где —" Она застаде, затим се гласно насмеја и рече : „Ах, то је одвећ глупо — је ли ?" „Шта ?" „Што ја брбљам." „Није — слушао бих те овако целога века." „Е — ти би ? — Чујеш ли, — овде је тако угодно! Чини ми се да сам тако заштићена, када си ^и ту." И она се опружи у мрежи, као да хоће главом на њогова плећа. Необичан осећај радости и мира обузе га, какога одавно није имао. „Што гледаш у страну ?" упита она.... „Не гледам." „Гледаш .... Треба мене да гледаш. Тако ми је мило .... У тебе су тако озбиљне, верне очи — чујеш ли, сада знам са чиме ми вал^а упоредити ове песме !" „Па, са чиме ?" „С твојим звиждањем. И оно је тако •— тако — па знаш већ . . . Звиждиш ли и сада још који пут?" „Ретко." „А јамачно ниси још научио ни да свираш у флауту?" „Нисам." „Срамота ! — Ако ме волиш, учинићеш то . . . А ја ћу ти скоро поклонити лепу флауту !" „ Ја ти немам шта дати у уздарје!" „Имаш — поклонићега ми све песме, које будеш свирао! А ако те много тишти око срца ... е па, читај само у овој књизи — ту пигае све." Павле је разгледа са сваке страпе. „Каква ли је то необична књига!" помисли он. „А сада ми причај о себи!" рече она. „Шта радига? Чиме се занимага ? Шта ти ради мила мама ?" Павле је захвалро погледа. Он осети да ће данас моћи говорити баш како му је на срцу, — али му намах сену кроз главу да је одмор о доручку одавно прогнао и да га чека момак са коњима. До подне ваљало је да свршп, јер по ручку требало је да кола оду у град с товаром тресета, који је потајно извацио. „Морам на посао", промуца он. „НТтета! А када ћеш бити готов ?" „У нодне." „Толико не могу чекати, јер ће се мамица забринути за мене. Али ових дана дођи опет који пут да видиш — можда ћеш ме опет наћи. Сада ћу да лежим још један сахат и да те посматрам. Дивно је када са својом снежно-белом марамом корачаш а семе се око тебе расипа. Он јој немо пружи руку и оде. „Књигу ћу оставити овде", повиче опа за њим, „узми је, када будеш готов ..." Момак се враголасто смешкао, када се он опет врати, а Павле се једва усуди да подигне очи к њему. Свакад, када је у послу пролазио поред онога места, на коме се о^а одмарала у шуми, она се у пола усправи и махагае му џепном марамом. Око дванаест часова скупи своју мрежу, дође до ивице шумске и довикну му кроз скушљену шаку с Богом ...

Он у знак захвалности скиде капу, а слуга гледаше на другу страну и звиждаше, као да ништа не виде . . . За време данашњега ручка мати не скиде очију са свога сина, и када је била с њимо на само, пође к њему, узе његову главу међу своје руке, па рече: „ПГта ти се десило ?" „Зашто ?" упита он збуњено. „Твоје се очи сијају тако лукаво." Он се гласно насмеја и одјури; али када га је при вечери још једнако посматрала — питајући и жалосно у исти мах — заболе га што јој није поклонио поверење, пође за њом и признаде јој шта му се десило. Тада. јој брижно лице обузе иешто налик сунчевој светлости, и када он зажарених образа застиђен оде, погледа за њим влажна ока и склопи руке, као да се моли. Седео је до поноћи у својој собици, наслонивши главу на руке. Тајанствена му је књига била на коленима, али није могао читати из ње, јер му је отац био забранио да у вече гори свећу. Морао је чекати до недеље. Размишљавао је о толе, како се она променила. Само да се није тако чесго смејала. ГБена веселост отуђиваше му је, а бујни цветни живот, који је красио, одмаче му је далеко, далеко у ону туђу земљу, где живе срећни. И премда је по љубави и доброти изгледало да је она некадашња, морала је научити да га презире, јер је био само сеоски момак, и уз то још глуп, незграпан и туробан. У глави му је врила шарена мегаавина среће, срама и прекора, јер. му се учини да се могао понашати много достојније и много отменије. — Уз то дође загонетни страх, који му готоио стеже грло, — премда је узалуд у дупш тражио, зашто ли је .. . Другога дана пре подне спази из дворишта, на коме је побијао коље, да се нешто бело крећо по ивици шумској. — Стеже зубе од бола и гнева, али ее не могаде одлучити да остави посао. Још се два дана виђало оно бело — а затим га нестаде. У недељу пре тгодне извади песмарицу из ормана и пође с њоме у шуму, — на ручку није ни био, — а у вече на1)оше га близанке, које су се по ливади играле, како звиждећи лежи испод џбуна смрекс, а сузе му теку низ лице. Тако је он преводио „Књигу песама" на свој језик. Кратко време затим чуо је, како су лекари госпођи Дуглас наредили да се стално бави на југу и да ће је Јелисавета пратити. „Сасвим је добро тако", говораше он себи, „тако ми се иеће више толико вртети по глави." Дуго је био неодлучан да ли да јој врати узајмљену књигу или не ; радо би је задржао, али му то.савест није допуштала. Чекао је на згодНу прилику — док се сазна да је отпутовала. Тиме се задовољи. IX. Прођоше пет година — пет годипа пуних брига и напора. Павле се свесрдно трудио, радио је од зоре до мрака, његова је вредна рука била на свакоме послу, и чега се лати успе. Али он то једва опази, јер свакога часа летео му дух брижно у будућност. На челу су му увек биле исте боре, око његово гледало је истим замишљеним, мудрачким изразом преда се, као да гледа у своју унутрашњост, и често су иролазили дани, а он при ручку или при раду не проговори ни речи. Био је убеђен, да је у основи његово делање било безнадежно. Очевој се захвалности никада ниЈе ни надао и лако је преболе, али му је теже било научити да сноси мирно, када би очева ћуд за час покварила оно, што Је мучно недељама створио.