Нова искра

СТРАНА 122.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 4.

„Ада си ти ситничар !" шадила се она. „Леон ми је међутим упропастио сву моју књижницу, па сада тражи да набавим нову — јер нема више шта да чита." ЈГеон — и све једнако Леон ! „Па јеси ли много лепих ствари читао ?" упита она затим. „Знао сам некада све на памет." „А сада ?" „Сада, о Воже ! — ваља ми мислити на толико свакодневних ствари — није оно више за моју главу." „Ни за моју, Павле! То је отуда што смо одвећ много окусили од живота — појезија је за нас пропала." „И за тебе ?" Она уздахну. „Јадна мамица!" рече затим. „Шта је с тим ?" „Видиш, већ сам пет година болничарка", рече она, „ту је пуно мутних часова, па када кандиоце тиња и очи заболе од многога бдења, а на пољу бура лупа капцима — наиђу на човека разнолике мисли о животу и о смрти, о љубави и о напуштености — на кратко — онда човек себи испева своју песмарицу и не тражи више туђе. Али хајде да се уклонимо из ове галаме — хтела бих те много питати — а овде човек разбира с муком своју ро!)ену реч." „Одмах", рече он, „само да прво — —" Очи његове прелетеше преко игралишта, када зачу насмејани мушки глас иза себе : „Погле оне две бесне мале." Несвесно окрете се и опази браћу Ердмане, које годинама није видео. Они су међутим били на пољопривредној школи и постали су велика господа. „С њима ћемо да се прошалимо", рече други. Затим се смејући се увукоше у круг играча. Одмах затим спази Павле и своје сестре. Смеђе густе витице пале су им замршено у лице, образи су им пламтели, прса се надимала, а очи су им гледале заљубљено и усплахирено. „Како срећно изгледају — ова дивна створења", рече Јелисавета. Павле их мало покара — оне једва обратише пажњу на њ, већ гледаху церекајући се поред његових рамена. И тсада се окрете, опази оба Ердмана, који су се сакрили иза узвишења за свираче и отуда давали потајне знаке. Близнаке беху међутим умакле, а и Ердмани ишчезли. „Хајдемо одавде", рече Јелисавета. Он пристаде, али остаде као укопан. „ПГта ти је ?" упита она. Он пређе руком преко чела — рђава реч коју је био чуо не хтеде му избити из главе. Сестре су биле младе — обесне — неискусне нико их није чувао — па када би се сада превариле када би — хладна му језа обузе све тело. А он — који се заклео да ће им бити веран чувар, он се подао своме уживању, он „Хајдемо у шуму", рече Јелисавета још једанпут. „Не могу", промуца он .. . Она га погледа зачуђено. „Морам — — сестре — никога нема уз њих — не срди се —" „Врати ме столу", рече она. Он то учини. Ни једно не рече више ни речи. Пет мипута доцније изненади он сестре, како су руку под руку хтели с Ердманима утећи у шуму. „Еуда?" упита он, ступајући међу њих. Оне оборише збуњено очи, а Катица промуца: „Хтели смо мало у шетњу . . ." Браћа Ердмани почеше разговор тоном ноштењаковића, стискоше му срдачно руку и пожелеше веома да

обнове пријатељство из младости. — А потом му показаше песнице. „Хајдете сада матери", рече он близнакама, а када се почеше устезати, одвуче их за руке са собоМ. Сто се у пола испразнио . .. Породица Дуглас била је отишла са свечаности. Он оде у шуму и поче размишљати о томе, шта би све могао казати Јелисавети. — Али није било суђено — све се нешто испречавало. (НАСТДВИЂЕ СЕ)

Петроград.

З.раги друже,

в тео би да знаш шта се ради на „дивљем северу"? —• Да ли си видео како кипте мрави у свом мравињаку када их ма ко узнемири у њихову миру, да ли си видео како се узмувају, како трче као попарени тамо и овамо? Тешко је рећи да у таквим тренуцима раде баш оно што хоће и желе. Ето, такав је мравињак, донекле, и Русија: опипати било њезина живота, једним иотезом пера представити стварност њезину — није могућно. Па ипак, да макар и најмање удовољим твојој жељи, покушаћу ево. Није давно било када су на Западу веровали да у Русији живе полудивљаци који се хране лојаним свећама а добре две трећине годишњег времена иду одевени у дебеле бунде, да остало време продембелишу пијући квас. А није давно било ни оно доба кад и сами Руси вероваху да је у Западу и истина и спасење, када јавно говораху: Ех оссШепГе 1их! сматрајући за част, ако се могу обезличити, слити се у Јевроиу, те тако бити с њом једно и иераздељеио, одричући се за увек својих најближих, себе самих. Али се, знаш и сам, јавише сред ових северних дивљака пиеци-учитељи, који позиваху људе да од речи и на дела пређу, који позиваху на ослобођење од оних окова који спутаваху развитак слободне личности. Они нагонише и Запад да на њих обрати пажњу: заинтересоваше га својом свежином, новошћу и оригиналношћу идеја. Са друге стране, и сами „дивљаци" престадоше јести лојане свеће и пити само квас .... то јест, хоћу рећи, престадоше слепо веровати у Јевропу, па, приметивши на јевропском огртачу и рупе и закрпе, скидоше га и навукоше нову, своју одећу. Место слепе вере дође критика. У осталом, кроз ово критичарско решето још не прође баш свако зрно што нам дође са запада. По речима једног од Тургењевљевих јунака: навика зависности дубоко је срасла с руским човеком. Наему је свуда и у свему г потребан господар. Такав је господар обично жив човек, а по некад њиме влада и само буди какав, тако звани, иравац. И ако је Русија крајем XIX века стала на своје ноге, ипак не значи да је се за увек ослободила својих по каткад неупутних навика. У такве навике ја бих да убројим и оно често непромишљено одушевљавање Западом. Не хитај с мишљењем, да је ово опскурност. Ја верујем да словенски народи ваља да у својим младим годинама истину траже на Западу, али толико тек колико то неће бити од штете по њихову индивидуалност ни њихово огњиште. Ако пажљиво разматраш руско друштво запазићеш, да оно не спава, већ живи у напону свог живота, ради и мисли.... Ово се нарочито опажа у великим университетским средиштима, у омладинским круговима. Нема сумње да се негативне појаве највише опажају у канцеларијама, у бирократизму, који је резултат Метерниховског система, а који је прогутао све гато му је под руке