Нова искра

СТРАНА 100.

Н 0 В А

дрангулија и којекаквих ђинђуха са жутељацима, а ковиље се дигло у вис, за читав један чеперак, па и два. По оделу ћеш познати из којега је среза које девојче, невеста, баба. Лепо је видети Моравку девојку у љеној белој, па и шареној сукњи, поширокој и дугачкој готово до гљата, коју је сама откала и сашила, у као снег белој кошуљи и свилену, црвену, плаву или зелену јелеку, што се очешљала као градско девојче у две плетенице, обмотане око главе, а закитила се само малом китом цвећа. А друге ... Из појединих села женски је свет за чудо ; јер им је на глави толико којечега, да је за дивљење како се све то може носити, нарочито на саборима у жарке летње дане, кад се јури у коло од једне вечерње па до друге. Кроз светину се гурају грађани, госпође и господа, нарочито пеизионари; пазари се, а двосмисленим речима нема краја, као ни крупним шалама. Ко је крив — вели се — што свака реч реп има ... Пођох да упитам једну сељанку за јаја, а тек ће неко вза мене : — Муваду се, бутају се, мори госпо! Овија су селци баш како говеда. Окренух се. Једна стара Нишлика држи у руци два пилета и дрхти, како би сама рекла, као око Водице (Богојављења), и ако је веома топло. — По што су ти пилићи, бабо ? — Шес' гроша, чедо. Погледах у њу, па у пилиће, па опет у њу, и купила сам их, и ако су лаки као перца а цена им није мала. Познала сам по њену тужном лицу, по оделу да је пука сирота ; видела сам да је болесна. И . .. Могао ли би се човек оглушити ње ? — Ејл'к ејле да денизе ат: бал'к билмезисе — халк бил'р (учини добро, баци га у море : ако не зна риба зна Творац), — чу стару Ш.- Хануму, ону хануму што дираше сељанку за „амрелу." Нисам спазила да је крај мене... Задовољно погледа и мене и бедну старицу, па оде ... — ТТТ то дрхтиш, бабо ? — упитах Нишлику ? — Грозница, чедо. Ама не ли ме зафаћа у овија дни, неће си ме остави скоро . .. Фала ти !.. . Бог нака ти да здравје ! ... И пилићи су ми убави, мани се ! У здравје да ги изручаш с'с домаћина ти, с'с чеда... Имаш ли си деца, ћерко ? — Немам, бабо. — А, а — јаз'к (штета)! Не ли си ги ни имала, ели.. . — Нисам имала. — А, а — јаз'к!.. . Мене си ми Господ поклони једно готово по' старос. Кевче ми је убаво девојченце, ама пуста сиротињка, мори госпооо, та си је жудна за све ништо : и за аљинку и за промену, и за једно друго. Оди си завалија (јадна) салте на једно сукно (сукњу) и на кошуљку. Работи дом чарапе, чипке, па ја продавам; ама од тој мала фајда: тике колико да несмо без леб, и да не одимо, да прошћаваш, салте голе. Слаба фајда, а по надницу не смем да гу пуштам, ели ти такој нигде под ајлак ... Чуваја Бог ! . . . Не смем. Видиш как'в је свет стануја !. .. Све си зборим девојчету ми : „Боље, ћерко, сиротиња, ного срамотиња." А што је вредна, мани се!... Ете она си је и тија пилчићи оно-

дила и ранила. Ако су малецни, убави су та виће нема. У здравје да си ги изручкаш ! — Фала ! Нека ти је живо и срећно то твоје Кевче ! — Амин, да Бог да! И твоји нака су си живи !... Остани збогом, госпо, и фала ти, фала . . . — Збогом, бабо. Приђох сељанкама ; а оне ? Готово ниједна ни да те погледа, а то ли да ти штогод понуди. Многе су чак сурове. Откуда то ? Какве ли су биле у време турско ирема онима што им беху господари и захтеваху од њих као онај бег : најбољу кокошку, баиицу, итд. Какве ли беху наспрам мусломана ? На пјто питати ? Видела сам их кад метанишу пред каквим седим Турчином или старом кадуном ; додирују им уснама руке, скуте .... Али не. Није тако. Не метанише пред Турчином — тамо где сам ја видела — продавачица с нишке пијацс ; не љуби руку кадуни Српкиња сељанка; и једно и друго чини : мајка или сестра, јер верује да ће седи Турчии, отварајући Ј'лд'з (звезду), начинити да јој чедо оздрави ; нада се да ће јој болна сестра, добивши кадунину хамајлију, напустити постељу, из које већ неколико месеца не устаје. По овоме не могу и не смем судити, какве су биле некада наспрам Турака и њихових харема. А, напослетку, оне нису овакве кад им се отиде у кућу. Да бих потврдила ово, казаћу ти нешто у две три речи. Познајемо се с једним сељаком из Лалинца, иа му, на његово често позивање, одосмо једном, и то сад о Св. Илији. Њега не беше дома, а његова нас домаћица дочека веома лепо, ако нас и не познаје, сиреми нам красан ручак, угости нас што боље може. Кад стадох јести баницу, дигох главу да похвалим ону која ју је месила; загледах се у очи сељаковој домаћици, позиадох у њој, на своје изнена!)ење, жену — што .ме једне суботе на пијаци, кад пазарих с њоме, почасти „красним речима", баш као данас у својој кући баницом. На пијаци су, мислим, за то овакве, што ие смећу с ума с каквом су муком приуготовиле робу, коју су нам донеле на продају, и још за то, што држе да је у нас много новаца, који се даје, по њихову мњењу, нашим људима „салте што су господа". — По што су ти пилићи ? — упитах једну, пришавши јој. — Руска ми је млада како капка, а ми си гу, ете, дадомо, — збори једној својој друзи, а мене тобоже не чује. — По што пилићи ? — понових, па их узех из њене руке, да видим јесу ли тешки. — Чифт шес' гроша, — одговори ми не погледавши ме, па настави: — Момче гу је јако милувало; ми иа несмо знали. Милувало гу, та мани се. На седењке, ете, сад ми казују, куде несам била ја, но јетрва ми, све је при њума седел, сас њума зборил . . . — Што ћеш, мори Петријо, младињка ? — прекиде је она. — Оћеш ли четири гроша? — рекох ја. — Не мож'. Ама си и добре паре уземо за девојче ми. — Петнаес' банке. — Неее. Таман дваес', па све нове, како да су јучерке извадене из машину.