Нова искра

ВРОЈ 4.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 101.

— Безбели. Не ли викају б1то ги неки прави у Матејевац. — Правил ги неки пут; ама га уфатише, те си га докарагае (дотераше) у кале (град). — Оћеш ли четири и пб? — Једанпут рекну. ... Не ли си чула, Петријо, да ми претељ отиде да стросвати газда-Дену ? . . . Он ће си ни је Руске стари сват. С овом се не пазари, номислих, па приђох другој, што имађаше пред собом две велике котариде грожђа и на разастртој љушци — дете. Седи мало мушкарче, ваљда годишњаче, материн војник, и откида предњим зубићима — јер других и нема врхове од симита. Доле је само у пртеној кошуљици, горе у цицаној антерици ; па ножицама су му дебеле, шарене чарапе; кошуља му се засукала високо, те му се чак виде пуначка, бела стегна. Очију је црних, обрашчића опал>ених, испод шарене капе на челу вири му свиона косица, бела као у старца. Чучнух крај њега, хтедох да га омилујем и пољубим, па се тргох, јер угледах на капи главицу бела лука, некакав жути новац (да никад не добије жутицу), камо је прилепљено мало воска и неколико влакна његове косице, плавих и зелених крупних ђинђуха и суху ногу од некакве птице. Па већ кад се вели да има злих очију, што не би ова млада мајка метнула штогод од урока на главу свога, овако лепога чеда, кад буле везују на машину за шав: малу нарочито за ово направљену секирицу, да би пресекле „зле очи;" па поред секирице бели лук, па уроке... Но и буле су жене. Има и људи који се боје урока. На пример, ако икада уђеш у један велики дућан овде, подигни очи (не и главу, да не опази сајбија), па ћеш видети насред тавана тристачуда: да не би когод злих очију зачудио се пазару. А што јест, јест: у тој је трговини такав пазар, какав од срца жели сваки продавац. И дете лепо, па и грожђе јој је врло лепо, али ја је не упитах по што је, но одох даље. А зашто ? Гледати лепо мушкарче, што онако слатко гриска симит, а не омиловати га, било ми је немогуће; а да га омилујем, неће му мајци бити право. Кад отиде кући,

па јој чедо „приписка", она ће рећи да сам га ја „урочила", па ће имати злу вољу на мене ; неће се сетити, а да је тсогод и подсети, неће веровати, да јој је лепо чеданце онако голишаво озебло. Одох другој што стојаше поред својих котарица с грожђем, и плетијаше чарапе. — Ама си вредна, бре! бре! па ч'к ни на пијац не мож' без работу, — дирну Је један Нишлија. — Што ти је теб' за моју работу ? Заш' не г'лаш своју ? — подвикну му она. — Лелке, туго! Е дип си вредна! — опет рече онај, па се насмеја и оде. — Але ли га, да би га, суртук! Заш' се задева ? Што му је њем' за моју работу? Несмо си ми како овеја грађанке, но работимо у њиве, у лојза, а чарапе овакој, теке кад ни падне.... — Одакле си ? — упитах је ја. — Из Каменицу, одговори доста благо, али ми ни она не понуди своје „стоке". Сагох се те откидох једно зрно, поједох га. Грожђе јој је крупно, зрело, слатко као шећер. — По што га дајеш? — Ђутуре ли га искаш ели онакој ? — Онако. — Два гроша кило. — Наопако! — Наопоко, на лице тој ти је. — Може ли по шесет пара ? — Па јес. Ја сам си лојзе огрћала, откривала, окопувала, заламала, брала; пекла ме звезда; била

Ружица. Оликао Е. Блас.

тебе бадијав, што се спацираш по грацку ладовинку и сувотију. — Па ја као рекох да не стојиш. ако стојим? На пут ли

— Што ти теб' мука сам ти? — Ниси ми на путу, ама ко велим да се не мучиш. Она се грохотом насмеја и рече: — Туго, тужице, жал гу за мене ! — Па дабогме да ме је жао. — Е не ли те је жал, прочати овуј артишку, види колико сам си дала за овеј две сепетке дор сам улегла у град, •— збораше тихо, пружајући ми једну малу хартијцу. Кад видех, она ће: