Нова искра

II 0 В А И С К Р А

СТРАНА 147.

пији , све ми јо више кајање срце раздирало. Била сам дошла дотле да нисам могла поднети љегов поглед те сам живела у непрестаном узбуђењу. Новембар је био магловит и натуштен ; ја сам изјавила, да се нећу вратити у град, ма да је бављење у замку бивало све монотоније. Једнога јутра мало се накашљах; Атилијо сав дрхтећи, погледа ме разрогачених очију. — Није ништа, рекох смешећи се : синоћ сам држала мало дуже прозор отворен. — Ово годишње доба несносно је у овоме месту, Валерија, и ти не смеш ту дуже остати; то не могу допустити. — Ти знаш, да ме узрујава и помисао на град и друштвене етикеције. Нисам расноложена да се ове године проводим — желим само усамљеност. — Али усамљеност потхрањује тужне мисли, а ти се мораш расположити, моја мила пустињакињо. — Молим те, Атилијо, остави ме овде ; ти ћеш долазити чешће да ме обиђеш.... — Откуда тако лака одлука, да останеш дуже без мене. .. . ти која пре не би ни један дан провела без мене? У току његова говора није било ни сенке грчине, али речи су биле страховито истините. — Атилијо, несрећа, која ме је задесила .... Кукавдчка лаж! — Ја нисам имала одважности, да наставим, а он додаде живо : ■— Овде не смеш остати пи по што ; свака личност, сваки предмет изазива ти тужне успомене. Имам једну мисао — хоћеш ли да је чујеш ? Ако ме волиш, поћи ћеш са мном у онај лепи крај, где зима није хладна, где се небо вечито смеши између Баје и Посилипа. Ја ћу узети одсуство ; живећу само за тебе, о моја Валерија. Ти ћеш оздравити, па ћемо бити још срећни. Да ли сам ја смела примити жртву тога племенитог живота ? Зар није било боље, да му све признам и учиним крај тим ужасним мукама! Па онда? — С његовом клетвом или с његовим опроштајем била бих исто тако несрећна; а да ли би можда њему што год помогло, кад бих му скинула вео с очију. • С друге стране Атилијева будућност зависила је од његове војничке каријере ; сувише дуго одсуство могло би бити од штете по његово унапређење. Ја са својим туговањем, својом потребом за самоћом, била сам за њега препрека. Да је био слободан, могао је гледати право пред собом и нишанити ва највише доложаје,

— Хвала ти, рекох с дирљивом нежношћу, која је потицала из искренога срца — ти хоћеш да ми бациш пред ноге своју славу и своју част што те чекају ; ја то не заслужујем, Атилијо, па нећу.... Јецање ми прекиде реч. Он се наже пада ме, пољуби ме у образе и у косу и пољупцима ми затвараше уста, да не бих могла говорити. За тим рече : — Моја слава, моја част, моја једина радост ти си. Шта бих ја без твоје љубави ? Нити ме таштина, нити сиротиња нагоне да живим за друге — свој сам господар; када ти је досадно друштво, каква бих ја имао узрока да живим у њему ? Хајде оставимо овај тужни замак! Пођи са мном! То те моли твој муж,

твој драган

Са Иариске Издожбе : ПАВИЉОН КРАЉЕВИНЕ ГРЧКЕ

Осећала сам се уморна, те тога дана не нротивих се даље. — Једно сељаче жели да разговара с госпо!)ом грофицом. — То ће бити због какве помоћи; реците му да вам каже шта хоће — не примам никога. Слута, с кој'им сам те речи измењала, дође одмах и рече, да сељаче наваљује да ме види. — Добро, нека уђе. Беше то дечко ведра лица, чудна мешавина од поштења и ирепредености. Он није трошио много речи; предаде ми једну цедуљу од неког госаодииа и ишчезе као стрела. На цедуљи, коЈ *а ј *е била лако намирисана, беше написано елегантним рукописом : „Допустите ми да вас један тренутак видим !" а за тим једна страсна Фраза, фраза, кој'у једва смеју прочитати два лица — човек који ју ј - е написао и жена којој ј - е упућена. Данте је у два славна стиха изразио ту стидљивос 1 ' страсти која тежи да се скрије од свију погледа узвишена под велом тајне, неплеменита у ј "авности: Раг1ашто еоза еће И ђаеег е 1зе11о Соте Бе11о е 11 раПаг ео1а дол/' ега.

Са Иариске Издожбе: ПАВИЉОН КНЕЖЕВИНЕ БУГАРСКЕ

На цедуљи није било потниса, али између свакога реда Ј *а сам видела маркижеве очи како сева ЈУОпет ме је довео у ново, неисказано узбуђење. Ватра почињаше поново да пробија кроз пепео који сам са толиким трудом прикупила. Шта сам могла да радим? Одм:ах поцепах цедуљу, заклевши се, да на њу не одговорим, али речи су се биле у души отиснуле ватреним словима, те су ме пекле. И против своЈ - е воље ја сам виђала оне силне, сјаЈ 'не очи, онај заносни, сатирични осмех, оно лице, на коме