Нова искра

СТРАНА 148. Н 0 В А као да је страст била исписана како се одмара између ружа које су на умору. Била сам као пијана. У мојим ушима разлегали су се пољупци као каква музика — осећала сам његов страсни загрљај, чула сам његов мелодични глас који ми је дрхтеКи шапутао : ја те љубим ! Беху то паклене муке. Борила сам се против себе саме, оптужујући се, бернећи као лав који удара лобањом о железне шипке свога кавеза. Ко није доживео такве љуте болове, не може ме разумети. Жене које љубе и плачу, не разоривши дразк свога лица и уметничку архитектуру своје косе, које уздишу уснама обојеним цинобером и умерено јецају у својим уским хаљинама, те жене ће ме назвати претераном. Оне умилно гучу о љубави као год голубице по крововима — али моја љубав била је сасвим друкчија ! С образима који беху наборани од тек утртих суза, с осмејком, који ми је задавао неисказане болове, проводила сам дан као и обично у друштву пуковникову. — Видиш ли ? Зима се приближава; али на Посилипу нема зиме. Он је те речи изговорио пола у збиљи, пола у шали; ја не одговорих и спустих се на диван. Мало иосле, кад сам га видела удубљена у проучавање географског атласа, устадох полако и изидох из собе — зидови су ме гушили, а таваница ми се чинила као да ме притиска оловном тежином. Без икаквог плана унутих се, онако насумице, стазом испод платана, те лутах неко време испод оголелих дрвета, докле ме год и против моје воље не нагна кући ноћна влага која је продирала кроз танку материју моје хаљине тако, да сам сва дрхтала. Ишла сам дуж вртног зида уз који су се пењали дебели венци бршљана, кад на једаннут чух неки шум, а одмах за тим спазих једну прилику и сва претрнух. Преда мном је стојао маркиз и преклињао ме да га саслушам. Хтедох да вичем, да побегнем, да му заповедим да ћути, али не учиних ништа. Он ми је међу тим описивао у живим бојама своје муке, своје болове ; стотину пута ми је рекао љубим те и небројним пољупцима обасипао је моје руке, које сам му ја хладно и немарно пустила. Напослетку нађох једну жицу гласа и покушах да га тргнем описивањем свога живота пунога мука и кајања; апеловах на његову доброту, на његово саучешће — да буде милостив, да не мисли више на мене. Он изјави да то неће моћи учинити. — ТТТта хоћете ви ? узвикнух ја. Зар вам није довољно што сте мој срећни живот превратили у муке, које не знам како да назовем ? Због Вас сам изгубила свој мир, своју част, поштовање себе саме .... ах ! оставите ме бар, да поправим своју грешку и да вас заборавим. — Али ти си моја, Валерија ! Ако те за другога везује какав свечани обред, ја осећам у себи довољно снаге да те отмем од судбине. Ја ћу оставити све, да бих тебе могао пратити. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

И С К Р А БРОЈ 5.

0 ДЕОБИ ПОЉСКЕ - СЛИКА ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ -

јсЈ&итања о иодели појединих држава нису нова у историји. Покушавано је за последњих сто година трипут озбиљно да се то питање примени на Турску, но у томе се није усиело, ма да је Турска и самим тим покушајима много изгубила. Али пре сто и неколико година збрисана је с лица земЈБина читава једна држава словенска — несрећна Пољска, чија нас судбина мора у толико више занимати, што се зна да сто и неколико милијуна Словена немају данас више од три слободне и независне државс — све остало робу.је туЦну. Пољске државе нестало је дакле пре једнога века, али је остао пољски народ, подељен у три туђе државе — народ који рађа генијалне књижевнике, уметнике и дипломате. Хоћу да кажем да још живе Пољаци, који су пред дипломацију јевропску изнели нову тему за решавање — Пољско аитање. А треба знати, да ово питање, заједно с Источним иитањем, аитањем Ирским, Елзас-лотриншким, па и Аустријским, чини заједницу тако званих „горућих питања." Кад се добро проучи деоба Пољске, онда она даје слику једне трагедије, која се нре сто година на позорници свстској у три чина одиграла. На реду је дакле да се упознамо са појединим чиновима те трагедије и њеним главним личностима. У пролеће 1772. год., дакле баш у оно доба када бејаше спремљен први план за деобу Пољске, пише велики француски философ Жан Жак Русо у својим „Посматрањима о пољском уставу": „Ко чита историју пољског устава, тешко ће моћи нојмити како се на тај начин уређена држава могла и толико одржати. Пољска је велико тело, сложено из великог броја мртвих и изломљених удова, чији су покрети скупа независни један од другог, далеко од тога да имају какав заједнички циљ, они се на против узајамно уииштавају; — тело које се силно нанреже да никад ништа не учини и које није у стању ни једном нападу отпора дати." Ну како је Пољска и поред те анархије могла живети о томе су разбијали главу само странци, за пољскога племића, дакле за најважнију класу народа, тако питање није постојало. Захваљујући мудрој управи неколиких својих вла> дара из династије Пјаста и прирођене династије литванских Јагелона, Пољска је у 18. веку, дакле у времену о коме хоћемо да говоримо, захватала огроман нростор између Пруске, Аустрије и Русије. Она имађаше на 34 области са нешто мање од 14 милијуна становника. Изгубити то све и видети своју државу подељену међу грамжљиве суседе, зар није то најгрознија казна која може постићи један народ и вође његове ? Од целокупног броја становништва било је самих племића 1 милијун и неколико стотина хиљада, дакле скоро сваки девети човек био је племић. Племићи су тада били народ у политичком смислу, т. ј. тело које беше носилац све силе и свију права. Они нису плаћали порез нити какве друге дације, па шта више нису ни ратовали бесплатно, а међу тим су само опи са свештенством имали права на достојанства и звања световна и духовна. Од целокупне управе краљевима скоро ништа не остајаше, они беху лутке у рукама племства. Законодавну власт имао је сабор (скупшгина) познат са свога „Слободног вета" („^Иегит гч Ј Ло" — „Не доауштам"), које је обарало све одлуке скупштинске, којс не беху једногласно донете, па ма само 1 глас био против.