Нова искра

БРОЈ 7.

■#ич- Београд 16. јула 1900. год.

ГОДИНА II.

П едесет година уметничког рада у српском народу реткост је која мора на се привући нажњу сваког Србина и сваке Српкиње, који воде ма и најмањег рачуна о свима знатнијим појавама у свом народу. Педесет година не испуштати кичице из руку, педесет година давати израза и живота грубоме платну, педесет година не бежати од тог мучног и за српског сликара незахвалног посла — појава је која ћо охрабрити лногн и многи таленат, да не напушта изабрану стазу уметности на којој се, поред свих позгода, може ето и педесет годииа истрајати. Честито име за које је 25. пр. м. везана ова прослава, јединствена реткост овакве појаве у уметничком животу српског народа, дају нам разлога да се осврнемо на живот и рад славЛ )еников. Стеван Тодоровић рођен је у Новоме Саду 1832. год. Отац му је био родом из Херцеговине, који је, за време Првога Устанка, био ирешао у Србију да принесе свој део српском ослобођењу. Тужне 1813. год. прешао је у Аустрију, где се у Новоме Саду сталио настани. Занимљива је епизода из његова бежања: отац и мати му, ожаливши га већ, не беху се са свим предали тузи у очајном стању српскога народа, већ примаху у своју дереглију ојађене бегунце српске и превозише их на аустријску страну. Како им је морало бпти када пред њихову дереглију у бесноме трку долете на коњу — њихов син, за којим се беше натурило неколико бесних турских

ПРОФ. СТЕВАН ТОДОРОВИЋ СРПСКИ СЛИКАР

балија. Није имао када ни коња одјахати, већ га нагони на слабу даску која је дереглију са земљом везивала, те се заједно с коњем скрха у воду, где би се јемачпо и удавио, да га родитељске руке пе избавише с пуно пожртвовања. Настанивши се у Новоме Саду, где се и ожепио, добије, већ поменуте 1832. г., сина Стевана, данашњег слављеника, у којем је са пуно нежности развијао новога борца са новим оружјем. Жудео је да га образује колико се боље могло, не би ли на том повом пољу показао више среће од свог оца. Стеван Тодоровић учио је гимназију у Сегедину а свршио у Бечу. 1849. године ступио је у Бечку Сликарску Академију, али је по жел.и родбиие своје морао ступити у философски факултет који јеи апсолвирао. — 1853. године отиде у Минхен где, скоро без икаквих средстава, пробави 9 месеци, па се поново врати у Беч где је већ лакше са.стављао крај с крајем. Тада је у Бечу био веома цењеп академски професор Рал, у којега, као ученик, ступи и Тодоровић. Еолико је професор био задовољан својим учеником, доказ су разноврсни послови које је Тодоровић радио према поруџбинама што их је проф. Рал на се примао. Још и данас у Бечу стоји један такав Тодоровићев рад. Нреко пута, Бечке Опере ( Оретггпд) дом је Нвтпсћко /'. Њезина је фасада (под самим кровом) украшена приличним бројем фреско-слика које је место проф. Рала радио његов вредни ученик.