Нова искра

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЛ 7.

Радећи веома марљиво, имао је крајем 1866. године, иоред одличне сведоџбе, преко 60 студија и израђених слика које је проф. Рал, као тадашњи аукторитет, ласкаво оценио. Тодоровић је, као и многи други сликари, обично певао при своме раду. Песма је израз чисте душе, а уметникова душа не сме друкчија да буде. Али иевање Тодоровићево било је певање школованога левача, који је привукао на се пазкњу и генијалнога Корнелија Станковића. Дружба ова два српска уметника била је значајна за многе доцније појаве у уметничкој страни српског живота: она је довела Тодоровића у Београд, она је то исто учипила и са Корнелијем, у њој ваља тражити заметак данас већ далеко познатога Београдског Певачког Друштва ... Год. 1856. пође Еорнелије кроз српски народ да својим чаробним композицијама и јединственим извођењем чувених музичких творевина великих уметника буди, подиже и усавршава ретке музичке подобности свог племена. Као певач иратио га је на томе путу Стеван Тодоровић. Какав је ово поход био и са каквим су одушевљењем прихваћене и ширене иијесе из њихових концерата могли би нам причати многи вршњаци иок. Корнелија и проф. Тодоровића. — „Овом сам ариликом" пише Тодоровић: „обишао мпога сриска места • Веоград аостаде мој идеал, те се коицем исте годипе (1856.) настаиим сталио у њему Немар Београђана за сликарске творевиие није био у стању да одврати Тодоровића од незахвалног посла у исто тако иезахвалиој средини, јер одмах заснова нриватну сликарску школу, у којој је бесплатно обучавао озиладииу иоле сликарски даровиту. Иоред овога вежбао је своје ученике у певању и гимнастици. Радећи веома марљиво на сликарству, Тодоровић је као сталан члан, а доцније и као председник Беогр. Певачког Друштва, неговао и ширио српску иесму свим силама својим. А када се заснова дилетантско позориште у Београду, Тодоровић је израдио главни застор и све остало што је позоришту потребно од сликарства. Како је схватао и одушевљено гледао у оснивање Београдског Позоригпта доказ је његово суделовање, јер је као активан члан и представљао. А када се озбиљно решило за оснивање сталног Београдског Позоришта, Тодоровић је одушевљено радио у разним одборима за Позориште, све док се није подигла данашња зграда и у њу ступила стална позоришна дружина. Поред оволиких дужности Тодоровић се примио и васпитања данас преминулог великог српског добротвора Велимира Тодоровића, који је под његовим упуствима био четири године. 1864. године изабрао је Тодоровић себи за сапутнипу Полексију, кћер Матије Бана, српског књижевника, с којом одмах оде у Италију, где се госпођа, дотле његова најдаровитија ученица, усавршавала у сликарству у Флорентинској Академији. 1865. год. врати се Тодоровић у Београд где буде постављен за доцента у Великој Школи, да у техничком факултету предаје слободно цртање. 7. септембра исте године буде постављен за професора гимназије, а после два месеца буде премештен у реалку, где је остао све до 1894. године, када је 30. септембра, по својој молби стављен у пенсију.

Изнесавиш овако у неколико потеза живот овог вредног и одушевљеног српског уметника, пада, мпслимо, двоје у очи: ирво, веома скромна каријера (нрофесор цртања у реалци) у животу овог университетски образованог човека, и то још скромпа у оном одсеку нашег народног живота, када је ретко ко био баш на оном месту за које се нарочито спремао, већ се јурило за боље положаје нс бирајући средстава. За све то време и не иокушати да се дотадашњи положај замени бољим — врлина је коју Тодоровићу као човеку ваља неоспорно признати. Друго, исто је тако уочљива у његову животу и љубав, чиста и непомућена, за остале уметиости. Ова љубав која се испољавала у његову одушевљеном суделовању код нозоришта, у његовој преданој служби као активног члана и оснивача Беогр. Певачког Друштва, у његовој сликарској школи у којој је неколике године бесплатно радио — пајбоље сведочи колико је Тодоровићева душа чисто уметничка. Тодоровић је по дупш, дакле, несумњив уметник. А шта ли је све било до данас у тој души, и како ли је Тодоровић предавао нлатну све оно што .му је сликарска душа осећала или на што га је нотреба упућивала? Не стидимо се одмах признати да паш суд пе рачуна на компетентност, али му се искреност и лично уверење не може одрећи. Тодоровић је представник старије сдикарске школе, па коју се данас и звапи и незвани блатом бацају. Одмеравати старије доба данашњом мером — погрешка је у коју се врло радо упада. 0 Тодоровићу се може само нитати: да ли је према школи, које је члан и за коју је душом прирастао, учипио колико се од њега може с нравом тражити? Одговор је потврдан и, шта више ласкав; јер је Тодоровићево цртање необично марљиво и ирецизно, а то је стална сликарска врлина, које многим и мпогим данашњим сликарима недостаје. Поред овога Тодоровићеве боје укусно су и иежно одабране, групе леио смишљене. А највећа је Тодоровићева врлииа што и данас, иод својим седим косама, марљиво учи и усваја све оно што је оправдано, а чега је старијој шкоди недостајало. Овоме су доказ његове уметничке студије у садашњости, ради којих се бавио у Бечу и Риму, а ради којих и опет иде у туђину. За педесет година свог уметничког рада Тодоровић је израдио, без цртежа, преко 700 слика Од п.их су: 89 студија и слика из народног живота; 118 портрета; 447 икона; 34 већином из туђинских крајева и живота; неколико копија и велики број цртежа који су или литографовани ( Маиастир Маиасија и Таковски Устаиак ) или као цртежи из српско-турског рата (1876. — 7.) штамнани у разннм француским, енглеским, немачким, руским и српским илустрованам новииама. Овај и оволики рад истиче још једну и нарочиту врлину Тодоровићеву: вредно&у какву не показују наши млађи сликари. Па зар није право да седом, али још вазда свежем, уметнику пожелимо још дуга живота за његов и даље користан рад, да пожелимо свако добро које би му заслужено у део пало, и, на послетку, да пожелимо — више признања од оне средине за коју је и живео и радио.