Нова искра

ПИ)! 8.

II 0 В А И С К Р А

СТРАНА 241.

аажслео да и оа иође иутем њиховим и да чело своје окити вепцем славе?! Ми не сумљамо, да би један такав вештак био силан мотор, који би кренуо све остале и учинио, да и наше позориште буде у ствари место где би се с успехом неговало све што је лепо и племенито. И замислите само једнога вечера, на једној иредстави, обични гледаоци од којих већипа иде у позориште тек колико време да прекрати, од једном као очарапи остану да слушају. Чисто им дах престао, срце им јаче лупа, груди се узбуркале, и у оном нрвом узбуђењу не зиају шта се то збива с љима. А шта је у ствари? Оп је на позорници. Стоји пред девојком коју воли и изјављ УЈ е ј°ј љубав. Саопштава јој своје узбуркане осећаје, али тихом речи, и само што му глас дрхти и издаје га. 1овори јој мирно, тихо, гласом пуним нежних нијанса, без икакве амфазе, без икакве театралности, баш као да су само љих двоје. Из сваке љегове речи, из сваког му мирног покрета види се, и колико је чедан и колико је, у том великом моменту свога живота, пун самопоуздаља и енергије. Говори јој о будућем заједничком животу и томе чему се он од тога живота нада. Са лица му сија мушка одлучност, а т сваке му речи осећа се карактер. И та младићска епергија и нежност у исто време, толико љу потресају, да га оиа као очарана немо гледа и осећа како јој се очи влаже, и како јој се по која суза скотрља низ образе. Сва омладина међу гледаоцима уз6у1;ена , пуна неке пријатне, нејасне чежње носматра их нетрепимице. На саму ту иросту иојаву стотине слика и прошлих и будућих раснлићу се пред њиховим мисленим очима као у некој сумаглици, и опи би и да плачу и да се осмејкују. Или другог једног вечера, публика га гледа у иознатој једној улози. Многи из нублике знају скоро читаву ту улогу на иамет. Али још од ирве сцоне, у којој се он појављује, сви они, као у некој недоумицн час ногледају један другога, час њеш. „Овде има нечега новог" помишљају „ово нису опе исте речи, које смо већ толико пута чули." И иомишљајући тако, осећају, како им се груди дижу, како их, дотле мирне, обузима некакав немир. Он је баш у оиом моменту, кад дознаје за неверство једног свог пријатеља, којег је он примао у своју кућу као брата свог, и који је докушао да порупш једну светињу његову. У оној још првој изненађености изгледао је као оно суморан дан пред буру. Миран, тих, ниједнамусе црта на лицу није мењала. А затим све јаче и јаче, као и бура, кад већ почну и муње да еевају, и зачује се онај иотмули тутањ из даљине, и дуне вихор и учини се као да се и земља тресе, — тако исто и он, норажеи нодлошћу са онога места, "гдеје све само најплеменитије гледао, учшш вам се, као да чисто расте.

Комад се сврши, а публика као очарана излази из иозоришта. Сваки на свој начии интерпретира игру. „Каква необична појава", говори један. „Каква силина у речима, каква нежност" говори други. „Где сте ви велики страни глумци да видите каквога сте друга добили у нашем младом Србипу" говори трећи. Један опет налази да му је душа као Еолова харфа, иа којој одјекују сви најразличнији осећаји човекови. А кад буде сутра дан, сви они, чија су срца већ проговорила од зЉјбубљеног младића, па до изнемоглога, тугом утучепа старца, све се то обрће за љим на улици н шапуће : то је оп, то је он! Л.

3 Б 0 Г 0 М италијамски иаписала 6. 3(еера Ашог сће пазсе е 81 шакига 1п со1ра Сћо со1 ГШ10Г80 о со11сп 'ог »'аппоДа 1пСаив1о Доге Бииа.|тсп1;с иоп Лига. РгаИ. (СВРШЕТАК)

В <1

СРПКИЊА ИЗ ШИБЕНИКА

еле, да човек пикад не осећа вредност неке ствари као кад се боји да је ие изгуби, и то није једина истина коју је здраво народно мишљење изабрало за пословицу. Да писам никад љубила свога мужа, била бих га почела љубити онда, кад сам нагнута над његово узглавље гледала како ми га нестаје. Стисиувши евоје руке у његовима, још једном иреживех сву своју прошлост. Чинило ми се, као и у првом добу нашег брака, да сам опет његова вериа супруга, апђео хранитељ његова дома, у коме је л>убав запалила п ако не најсветлију, а оно пајдражу и најтоплију буктињу. Шта све не бих била дала, да повратим изгубљени мир своје савести! — Ето — говорила сам —■ тај човек мисли да има да ти захвали за опо мало услуга, што си му их учинила; мисли да треба да те љуби, да те благосиља, за то што ироводиш иоћи крај љега и својом негом ублажаваш љегове болове; — али он не зна, да си ти самовласно зграбила тако узвишену мисију, да си се дрзпула обући хаљипу милосрђа, ти изгубљена жено ! Понеки иут изговарах у бунилу бесмислене речи, које нису имале никакве везе. Атилијо, који их је нрииисивао умору носле великих наирезања, умиљато би ме тада обгрлпо, и пољубивши ме нагнао би ме да главу снустим иа узглавља, — и тиха суза тог увређеног човека оросила би милостиво и бесвесно лице јадне нокајнице .