Нова искра

(ЛТЛТТА 240.

ТТ 0 В А И С К Р А

Т5Р0.Т 8.

представи у сасвим новој светлости, или иоражен остане да премишља о рђавим, ничим неоправданим делима л.удским. Позориште! Какпа дакле узвишена средина! Опо није само обична гакола, као што су остале школе, но је школа над школама, ио је чистилиште људских осећаја. Све што се тамо изнесе у облику драме, прекаљено је у најсилнијој ватри људске сумље, људске чежње и светскога бола. Она силна воља за савршенством, која обвија о]>еолом главе великих песника, нигде се јаче не исиољава но ту. И зато, од како је позоригата, оно је неговано као какав нежан цветак. У љему се другатво учило разумевању свега племенитог и узвишеног. Ме1)утим, колико је данас вештака, свећеника иосвећених томе храму, овде код нас, који разумеју величину његову, а који се срећни судбином својом, светла и попосита чела, крећу у друштву осталих смртних ?! На жалост, ми у своме друштву још не видимо таквих, и ко зна, колико ће нам још требати, па да на нашој позорници видимо истински одушевљена вештака који вештини читав свој живот посвећује, вештака не само иа даскама позоришним, но онога, који остаје венггаком и ван позоришта: и у друштву и код своје куће. .Јер одиста, ништа смешније и у исто време жалосније, од каквог глумца, који пајчешће интерпретира улоге трагпчппх јунака и у оиште карактере, а којег скоро свакодневно палазите у баналном друштву баналних пријатеља, где своди сву духовитост и сав таленат свој у рецимо, вицеве дарданелске. Не значи ли зар, да таквога човека интсрпретација живота и осећаја великих, трагпчппх карактера потреса толико исто колико и онај суфлеров заклон, или ону ужад којима се завеса диже ? У ствари пак то је артист и то драмски, који као такав хоће да имионује публици, и то нс само иублици иагаих куварица, но и нашој најобразованијој публици. А реците им само да сви опи од реда, без обзира па оно што се зове таленат, немају услова за то, немају апсолутпо никакве спреме; и да ни један од н>их ничим не показује да је бар рад да своју слабу литерарну и општу спрему допуни ! 0, каква би то страшна увреда била! У ствари пак из тога се може извести, да мало ко од љих и има талента. Јер ко има талета тај вазда вишему тежн, и та тежња јасно се огледа на самоме њему, тако, да је он не може скрити, баш кад би то и хтео. Она сс испољава у сваком раду његову; испољава се средином у којој се креће; испољава се у симпатијама његовим и антипатијама; испољава се у начину живота, у појимању дужности, у одушевљењу за свој велики, свој свети позив. И кад се то зна, онда какав мора изгледати драмски артист, који се јавно кити неморалом најниже врсте, и то перје своје победоносно проноси кроз друштво у којем живи ? ! ^ А зар наше друштво одиста није у стању да да одушевљене вештаке? Зар је наша београдска средина тако неразвијена, да у њој не може опстати и развијати се драмски таленат ? „Па од наших артиста", чућете где многи веле: „и не сме се Бог зна шта тражити; јер, на послетку какво нам је друштво такви су нам и глумци"... Како лажна, како неоснована и неоиравдана реч! Та за име Бога, пико ваљда неће спорити да нам је, пре неколико деценија, друштво било нсразвијеније но што је данас, па смо ипак зато имали глумачких та-

лената каквих дапас немамо. Јест талената, јер су вазда тежили вишему, и на тај начин долазили до хвала достојних, до висина завидних. А то је оно чега данас нема, нити бар и један од наших глумаца испољава ту тежњу за савргаепством. Међутим, гата смета нашим глумцима да уче, да се образују, да се одушевљавају својом вегатином, и да понагаањем, животом н радом својим стварају добро мигаљење о себи?! А једино такав њихов рад поправио би им положај у другатву и учипио, да се једном мало озбилшије, и што је главно, с. више симпатије почне мнслити о њима. А који су то глумци у београдском друштву који теку симиатије одушевљеним радом својим, и који због тога импонују појавом својом?! Међутим како би био данас дочекан такав артист, данас, кад је међ њима завладала ова страшна апатија, — о томе је излишно и говорити. Данас је све наше друштво тако жељно правога, истинског вегатака, да би слава таквога, била ненадмагана. Ми не сумњамо да кад би се сутра, па позорници нашој јавио млад, одушевл.ен артист, чији би глас, замишљамо, допро до срца нагаег и нотресао нас; на чију би племениту појаву задрхтале груди наше узвишеном чежњом, ми не сумњамо, да би се београдско друштво цоносило његовом појавом у својим салонима, и да би се грабили о њега, а гато је овако немогуће. Београђани воле позориште, као што у осталом сав свет воли позориште; и кад би само било мало више привлачне снаге у њему. замишљамо у наших драмских артиста, оно би, за време представа, било увек пуно. Та кад би нагаи глумци само могли знати, колико ми гледаоци жалимо, гато је у њчма тако мало одугаевљења за тако велики позив ! Али, ако то не знају, нека не забораве, да сами.м тим копстатонањем ми у исто време стичемо право да пх осуђујемо и ценимо према њиховој стварној вредпоети, и нека им није жао, кад се из најмеродавпијих кругова у нашем друштву чује по њих страшна реч : да према раду свом не заслужују скоро никакпе пажње. Јер гато данас нагае позориште рамљо и само животари, на првом месту крнво је наше глумачко особље, чији је нерад и индиферентност према вештини драмској тако јак. да тек што није угасио и онај мали пламичак оду г шевљења, који се по каткад јави и на нашој позорнпци. И тако од те школе над школама, од тога храма, са чијих би троножаца требало да се диже непрекидни пламен светог одушевљења за све оне одблеске душе човекове, који су моделирали светску историју, — ми смо Србијанци створили мал' те не какву обичну Комендију. За то, на први поглед, страшно тврђење наше, које и ми с болом у души наводимо, не треба нам јачег доказа од тога, што у нашем позоришту и има нешто мало света кад се дају комади смешни: комедије и буфе, и то, наравно, не комедије Молијерове, ио комедије у којима изазивају смех —г шале и вицеви достојни кловнова циркуских, а пема иикога кад се дају велике трагедије, јер нема ко да их интерпретира. Нема их, ал' ми верујемо да би их имали само да је мало више воље и одушевљења. А зар је баш тако тешко одушевити се узвишеним поетским производима?! Зар никога међу пашим млађим артнстима нема, који би, потресен животом и славом једнога Кина,' Талме, Леку■ врерове, Марсове и других великих свећеника Талијиних