Нова искра

БРОЈ 8.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 239.

својој. Она прича о томе, по неки пут, млађима из породице, држећи да су они једини у стању да је разумеју. Воли друштво и веома је задовољна кад јој је пуно гостијуза столом. Једва може да једе, но још ипак представља домаћицу. Остала је верна свима својим навикама, па чакније пропуштала прилику, да се мало боље обуче за ручак но преко дана. За то се повуче са својом старом другарицом, да се спреми. Воли само женску послугу, и то тражи да су пријатног лица. Она је право благо, па ипак ко би могао тврдити, да на дну душе њене нема никакве туге. Свакојако, провела је век доста безбрижно и остарила је без велике патње, па ипак може човек видети како јој се навуче облак преко чела, кад угледа малу децу . Кад би је неко запитао: да ли воли децу ? одговаралаје: „да, ја их веома волим". А кад јој неко каже: „па, драга госаођице.. .", ова је реч имала у себи нешто чудновато и тужно, нешто што у срце дира, и човеку дође тешко, да се заплаче! Она је, дакле, тако ироживела деведесет година, па ипак се може рећи, да је само прошла покрај живота. И одлази са овог света, а није уживала оне чисте радости које су жени намељене. Но, да ли би јој човек могао пожелети, да је друкчије живела ? Зар овако тих и једнолик живот није најугоднији ? Међутим, јуче, кад смо полазили, она се нешто забрину и дозваједно од деце. Дуго га је и дуго љубила и рече му, смешећи се пријатно : — Кад други пут дођеш," нека ти не смета ништа,

ако ја не будем код куће; ти се опет играј под старим кедром. — А камо дутујете, бако ? —- Е, мали, нисам се одавна видела са својом милом мајком, па се надам да ћу скоро ићи да је ижљубим. — 0, благо вама, одговори дете, не разумевајући штаје тиме све казано. Она му спусти руку на главу и понови лагано: — Јесте, јесте, благо меии! ђ. Н АПЖ П030РИШТЕ Јјозориште ! Храм богиње Талије ! Место, где се страсти људске, дакле елементи који крећу људе свима па и најмрачнијим и најстрашнијим путевима , расплићу у најсавршенијој литерарној форми: драми. Каква средина! И онај прости умом који се смеје кад чује да се неко иесрећном љубављу занео толико, да се одриче света; који се у неверици осмејкује кад чује да је некога љубомора довела до злочина; да је неко у самопрегоревагву живот свој за другога жртвовао; да је иекога појимање дужности одвело путем самоубице ; да је некога сујета бацала у блато свију нискости, — чак и тај прости умом враћа се из позоришта разуверен. Дотле незнани осећаји почну да се буде са његове успаване душе, и оп или задрхти праведним гневом, или се одушеви, или му кајање натера румен у образе, илига обујме чисти осећаји љубави, и, рецимо, девојка коју је волео од једном му се