Нова искра

СТРАНА 238.

НкКА је се срде моје НиКАД више не сиомене ! У вјечитој заборави Нек ишче.зне занос кратки, Да не чујем тихе но г ки Љубавнички шапат слатки. А њезину милу слику Нека тужни вео скрије. . . Ето буга 1 'едом кида Моје цв'јеие најмилије ! МаХНИТЕ МЕ ! МиГА дајте, Не мутите часе ове; Мене слатки звуци маме Тужне харфе Еолове. А. К. ХАСАНБЕГОВ УСЕДЕЛИЦА — в к а 1) а (с францускога) Јуче смо отишли да обиђемо своју бабу. Дочекала нас је на вратима, права и насмејана, а ради дочека обукла је своју дивиу, сиву, кашмирску хаљину и пребацила је преко плећа шалић од црвеног кинеског крепа. Угледала иас је била с прозора, кад су кола долазила, те нам је изашла у добродошлицу. Н>ен диван стан никада ми се није учинио веселијим, но јуче. Док смо дошли до љега, имали смо да пређемо уским иутевима, стиснутим мећу беле куће и цветне ограде, и ири пролазу кроз љих хватали смо ниске гране, које су на нас падале. Имање јој је било у лепом зелепилу, дрвета у пуном цвету ; у маленом блатњавом глибу, тамо у дну, брчкале су се пловке и иеколико гусака; неке су се шеткале са озбиљним изгледом, па се постројише у убојни ред да нас виде кад прођемо. Наш стари коњић сам се заустави пред капијом; она је била отворена, те ми пређосмо малим путем насутим песком. Покрај пута, с обадве стране, простираху се четвртасте и укошене алеје, са бокорима цвећа. Предња страна црвеног кућњег крова добила је, временом, затворенију боју, те је с тога још више падало у очи како се свуда унаоколо зелене липине круне. Овде је све тако тихо и тако мирно ; свуда се шири неки нарочити мирис из са свим неког другог доба, који је ипак сачувао своју свежину. Пред вратима два каменита са свим бела степена једино служе као улаз; на првоме од њих извалило се велико рундаво псето, исилазило језик и жмирка очима, не марећи хоће ли ко доћи или проћи; када га зовне његова господарица, оно се лено подигне и иде за њом. Баба нас позва да уђемо, идући иапред тихим и лаким кораком ; нити је згурена ни повијена, и кад је човек с леђа гледа, не би рекао да она носи на својој грбшш деведесет лета. Она зна то, зато иидепоносно, само да се човек диви њеном стасу. Ј1ице јој' зборано, али су те боре врло благе, без оштрина, и види се на њима да

нису трагови мучнога века; чело су јој украшавале мале сребрне коврџе, у дивним увојцима. По мршавим рукама падале су јој лаке чипке; она ужива у лепим стварима, па и не мисли да оне нису више за њу. На јаци носи старинску иглу са ликом неког госнодина напрашене косе и свежег лица; то је слика њеног оца, од које се она никад није растављала. Ову милу уседелицу човек може увек видети насмејану или увек спремну на то ; никада није тужна, него увек весела ни мало се не бојећи смрти ; све су жалости њене одавна ишчилеле. Мирна и тиха, она живи тако као да је млада и радо се придружује радостима и иадама младих око себе. Када баци поглед у нрошлост своју, мисли да је врло срећно провела век. Родила је се у истој овој кући, у којој ће и умрети; од куће је ретко одлазила, и то само на врло кратко време. Увек јој је био исти намештај ; по овој столици, у којој се сад одмара, скакутала је још као девојчица. Она о томе прича, као да је то јуче било. Сваки час ће тек рећи: „моји мили родитељи" или „мој драги отац" — „моја добра мати". — А има четрдесет и више година, како су они помрли. Она чисто још то не може да верује. У трпезарији, још ни једној столици није промењено место, и њој се чисто чини, кад седне за сто, да ћеиони сад доћи. Но кашто отвори велику кожну кутију са посу!)ем, и тако се забавља, као кад је била мала, па се њоме играла, кријући се од мајке. Градинајој је била уређена по старинском начину, и кад би јој тражили, да што измени, она је одвраћала. — Немојте, говорила је : тако је било и код мог милог оца. Тиме је била задовољна. Пред кућом, на великој рудини, шириоје гране велшш и величанствен кедар, а она памти кад су га засадили. — Јесте, ја сам овуда врло често скакутала, прича она. Веома в±>ли овај кедар и не пропушта ирилику да разговара с њим, говорећи му о онима који су се одмарали у његову хладу. У дну рудине био је јарак, а за њим су се шириле ливаде, ио којима су пасле лепе краве. Она их је све познавала ; њу је све занимало. Десно, у средини врта за зелен, био је рибњак, у коме су пливале рибице ; у њега се силазило црвоточним стененицама. Она ту долази сваког дана, кад год је лепо време, те баца рибама хлеба, а њена сестричина придржава је за руку. Ту је ссстричину она и крстила, но никако не може веровати, да то њено кумче сад има шесет година. Н>у она и потпомаже, и од како је њена сестричина остала удовицом и погубила децу, нашла је заклона и потпоре у ове залишне уседелице. Но ова уседелица сама најбоље зна да ли је она увек била бескорисна по друштво. Она памти све оне које је потпомогла или неговала и сву сирочад што је одевала. Прича, по неки пут, како је нромашила циљ свога живота. Била је врло лепа и радо спомиње оне који су облетали око ње и које је она занела била. Међу њима нарочито је био један, због кога се веома узбуди, када га спомене. И тамо горе, у маленом столићу, на дну добро затворене фијоке, налази се свежањ писама. Ту је, покрај њих, и нека мушка рукавица и осушен цветак. Она ће и напустити овај свет, али никако не може да се одважи да уништи ове миле успомене. Осећа се, шта више, и гордом, што је остала верна овој јединој љубави