Нова искра

БРОЈ 8.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 237.

—■ И шта је било иајзад ? прекидох га нестрпљиво. — Било јо како се нико није надао. Од судбине се не сакри. Тако је тамо записано и нека буде њена воља. За неко време красно, не може красније бити. Весео сам ти, господичићу, па не знаш ! Куд одмакнсм, п-есма ми само на устима и чини ми се, све је тако весело и радосно, све пева са мном. Посао ми одмиче, десет руку не могу да ме претеку. Ал' она, голубица моја, није баги тако весела, да речеш. Битам, а она се тек насмеје. — „ХоКеш, ваљда, да само у тебе гледам ?" — каже ми. Али ја већ слутим нешто . Старац се узјогунио и никако да се смири. Мени прети као Арнаутину, а н.у проклиње где стане. У свет не излази, а у чељад не погледа'. „Еј , вели , Павле , шта си дочекао? Што бар није умрла, па би ми лакше било." Све окрену натраг. Она из дапа у дан блеђа, тужнија. Пече је нешто а неће да ми каже. Истина, послује, хтела би да је весела, али срце плаче. Мислим ја не ће добро бити. Тако је и било. Седим једном пред кућом и мислим: „Боже мој, само да се на добро сврши !" Тех-с она стаде испред мене . Лице јој као восак®а очи утекле у главм.

— Све је доцкап. Хвала тп, али ја не могу остати вишс. Тако ме нешто гугаи а крв ми се пење у глану. Клетва ме његова дави. Али, мој Боже, шта сам ти толико згрешила? и заплака силно, грцајући. — Јелка, голубице, кажем, стани ! - а и сам осећам сузе на очима. — Куда ћеш то сада ? — ВратиНу се љему ! — Зар Павлу? Избациће те! — А што знам да радим ? Отац је то: може и убпти. Ја сам му тако згрешила. — Еј, еј ! Шта је све морало бити ! — 'прости, Саватије, 'прости. Твоје доброте ко ће заборавити , али ја не могу, не могу. Натраг! или ћу свиснути ..... Саватије заћута. Лице му дошло мрачио, месец му осветлио разбарушену косу и дугу проседу браду, Мрежа пала испред њега, давио је већ оставио. — 0ј, ој чиле !

ДУБРОВАЧКО ПРИСТАНИШТЕ ио акварелу Л. X. Фишера

Коса се рашчешљала и слепила са сузама на ооразу. — Почуј, Саватије, рече ми, а глас јој дрхће и она сва цепти као прут: — тмко не може бити! — Шта ти је сад ? кажем а већ видим : моја је слутња ту. Поденбах.

— чу се Васков танак глас. Оп се трже. — Замахни тамо до барке! — рече ми. — Зар већ крај? упитах га. — Да, тако се свршило .... А Дупав шуми и даље лагано и љуља тапано ши 6 лј О. Ваздух миран , некретљив. Небом трепере звезде и светлост им се огледа у величанственој реци. Месед, сјајан и јасап, осветлио писке барке, танко шибље и лаке таласе. Више нас прелсте оштро у ваздуху нека птица и заталаса мирну тишину. Тамо негде далеко протегну се човечји глас, али одмах умуче .... миу10ш п. ћирковит.

У СПОКОЈСТВУ ј\^ахните мк ! МиРА дајте, Не м утите часе ове ; Мене слатки звуци маме Тужне хагфе Еолове.

Махните ме ! Нит ми више Спомињите прошлост зрачну ! Нд што ТгЕ ми с110мен слатки ? Не вр'јеђајте душу плачну. Са видика душе сетпе Нек се прошлост гробу кх^ене ;