Нова искра

ПЛАНИНА РОМАНИЈА. Сликао Хуго Шардемон.

кињећи себе, ја сам их поштовао ; али сад ми судбина допушта да вам попудим једно часпо име и беспокојан живот. — Часно име !. . . да ли бих ја била достојна да га носим! Зар ми га ви смете понудити ? Зар мислите да се може икад опде, где је било греха, угушити кајање ? Не, оно се као хидра рађа свакога часа. Она невидљива рука, која би написала на свима зидовима : ти не можеш иогитовати ту жену гито је љубиш\ била би као кап отрова у нашем блаженству. Маркиз ме је слушао као окамењен, као човек коме ое чини да сагва; он ми се приближи за онолико корака колико сам се ја била одмакла и рече тронутим гласом: — Ја знам да ви бунцате. Љубав не може говорити тако варварски о љубави; ви треба да имате и сажаљења према мецц — јзи знате да вас ја обожавам,

ја сам оскврнила то лепо име и нећу га понети никада више. Он ме благо пусти, сакривши лице у руке. Стојао је неколико тренутака ћутећи, за тим устаде блед као смрт и уплаканих очију. — Десило се што му драго, сетите се да сте ви тако хтели. Глас му је од суза био у пола загушен ; он изиде — а ја за њим збуњеног погледа, наслањајући се о зид, више мртва но жива. Али на једаппут моје слабачке руке попустише и ја падох на земљу, очајно узвикнувши. * Највататренији пољупци новратише ме к себи. Масимо ме је држао у свом наручју, моја глава наслоњена на његове груди осећала је такву неисказапу срећу, такво блаженство, да ми се чинило да сам у рају.

КРОЈ 8. Н ОВ.А И дрвеће ; треба ми ваздуха, цвећа, даљнне, блиставих језера, топлих зракова и твојих пољубаца .... ох, твојих пољубаца! Али каква суморна, пеосвећена сепка стаје преда ме, захтевајући од мене његову част? Какав глас ми довикује : Еривоклетпице ! Какав анђео, који ми је остао као носледњи чувар мога срца, крије се тужно испод својих крила и шапуће: браколомкињо, браколомкињо ! — Масимо — рекох ја благо се отргнувши од њега -—• довољан је један сахат, па да се уништи један живот; ја сам вама дала свој онога сахата.... сад ми више није остало ништа. — Шта чујем, Валерија? Ја сам добро појимао твоје скрупуле као поштене жене и верне супруге, и

С К Р А СТРАНА 243. -—■ Ја нисам никад сумњала у вашу часност, Масимо, ви сте поштен човек и хвала вам — али не бих могла бити срећна. Имам да извршим једну мисију, а та мисија је далеко од вас. Растапимо се као два поклоника, који су једанпут пили воде на истом извору. . . заборавимо прошлост. Ја сам стојала ; он је седео и држећи ме за руке иривлачио ме је на своја колена, гледајући ме с таквим молилачким изразом, да сам чисто осећала, како ме нестаје. — Шта сам ти учинио, анђеле мој, да ме мучиш тако? Зашто ме одгурујеш сад, кад нам се спрема будућност пуна чистих радости, мира и пакнаде за оне муке? Љубимте! Зар не знаш ? Љубим те, Валерија, моја лепа пријатељице, моја нежна драгано, жено моја! — Ћутите! узвикнух метнувши му руку на уста —