Нова искра

СТРАНЛ 244.

II 0 В А И С К Р А

БРОЈ 8.

Да јш је било могућпо одупрети се бури оног страсног миловања, оној опијености чула, из које су већ искакале хиљаде искрица пуних чежње ? Прибегох превари. — Иријатељу мој — рекох му нрекинувши бурне изливе његове радости — ви сте и сувише племенити, да се користите мојом забуном и измамите ми обећан.е које би одлучило цео мој живот. Молим вас да ми оставите неколико сахата на размишљање. Ако у својој савести нађем ма и један гласак који би устао да ме брани, обећавам ти, Масимо да ћу бити твоја. Погнух главу, јер осетих да сам поруменела због те лажи, докле је он сав био нресрећан у нади. — А сад ме оставите. .. Масимо, дођите сутра. — Зар нећу добити један пољубац ваших уста као залогу љубави? Какав сурови контраст! Онје био блед као крпа и смешећи се ширио је руке; ја приближих своје усне томе дивпом лшпцу, додирнувши његову црну косу, и љубљах га дуго и искрено . .. носледњи пут! — Још један пољубац, Валерија . .. Требало је прекинути, јер ми се одважност већ била почела губити. — Сутра, Масимо, моја једина и силна љубавп! Учиних неколшсо корачаји да се удалим, али он ме брзо опет стиже. — За име божје, оставите ме. — Закуни се да ћеш бити моја. Не одговорих. Отргнух се из његових руку, и бежећи од њега, срце ми је хтело да препукне, јер сам знала да га нећу видети никада више.

Чим су се отворила врата на врту да изиђу маркижева кола, ја одјурих у своју собу — била сам у грозници, која је устостручавала моју снагу — зовпух собарицу и заповедих јој да спреми саидуке. С осталим слугама предузех све оне мере које се припремају за дуг нут, са кога се можда више и не враћа. Остатак дана и половину ноћи проведох у неизбежним припремама. Написах једно иисмо своме деловођу, једно барону због мога замка, једно њему ... ох! десет их написах и све подерах. Напослетку узех лист хартије и на њој написах реч: „Збогом!" — Зар то није казивало све ? Своју л>убав, своје борбе, узвишено жртвовање све ставих ја у ту једну реч коју овлажих топлим сузама. Исти удар имао је да нас рани обоје — мене, добровол.иу прогнаницу која сам у срцу носила смрт њега, који је срећан и нун наде дојурио моме стану и видео се сурово обманут. Мој бол се увећавао до несносне муке, кад сам иомишљала на оно шта ће он претрнети — али грех је неумољив као год и иравда. У освитак зоре — на један сахат пре иоласка, кад је све било готово и само још циљ иута био тајпа отидох ја иеопажено у гробље, на коме се између простих крстова уздигао маузелеум моје породице са свежим хумкама мога оца и мога мужа. На њима се молих Богу

и плаках — и чинило ми се као да се из оног хладног мрамора уздиже дах мира и онроштаја . . . Хвала ти, Боже мој! Сад сам ево далеко од вас, миле успомепе, драга отаџбино, колевко мога веселог детињства! Ноздрављам вас са ових далеких обала! Збогом снови, наде, уживања, срећни животе! Збогом моја за увек изгубљена кућо, збогом породицо, збогом будућности а и ти, Масимо, моја кобна љубави . . . Збогом !

ТУГОБАНКЕ -1—1II пгазне су груди мо.је.... Јад сињи на њих св свио. У њима п.устош влада .... У страшном, кгвавом г.оју, што сам га л.уто био С животом пуним јада, Ја сам подлег'о сили : Богу се тако хтело, Да победнику дивљем славом увенча чело ... ИзГУБИО сам битку, а са њом све благо своје, Јад ме и туга свлада. У иобедникову венцу блиста се благо моје: Вера, љубав и нада. ВЕЛИМИР Ј. РАЈИЋ

У МАНАСТИРУ МАНАСИЈИ

0 т в 0 р н т е 11 н ■ћ 'г е м н и д у, Д а и т е м н 1; с 1 н н I. е д н и... ЛермонтовЂ.

Јога иочетком лета, имућни варошани напуштају своје удобне станове и, гоњени као неким атавизмом номадским, крећу се у мање насељена места, у села, у бање, у шуме, где ће неко време проживети животом наших удаљених предака. Неколшсо дана, у кући врш® се прнпреме, слажу ствари, своде рачуни, издају наредбе, прашта се. Затим пођу, већином у групама, по родбинским везама, једни да нађу оиоравл.ења у недрима мајке природе, други само да се удале од несносне прашине и несносних конвенцијоналности варошких, а трећи, ох трећи ! ватрени идеалисти материјалистичког доба, жељни невииих авантура, иду с чврстом одлуком да у зеленој околини новога насеља постану јупаци безазлене идиле, носећи улогу Вертера или радије Дон Жуана у џепу или срцу. Тако се оснивају читаве летње колоније по крајевима дотле ненасељеним, стварају се везе дотле неслућене, пије се горка минерална вода и слатки пољупци, и овај режим без укочене обзирности у стању је увек да опорави и најздравијег грађанина. Младим девојкама остаје овај живот из романа као најмилија успомена испуњена слатким доживљајима. Оне се не би никада вратиле из овог земаљског раја у прашљиве улице ва-