Нова искра

ВРо.т б.

рошгсе накојима њихово одсуство пада јако у очи. Еаква варош ! Улице су празне; и ономалољуди штојеостало једва се преко дана виде изван кућа и дућана. Јер нека тешка, загушљива и несносна атмосфера притискује тело; оно се једва миче, тромо је и неспретно. Дебели људи, тамо, иружају готово жалостан призор : они су целог лета као велики казани који јаком снагом испаравају попијено ппво и заударају па легаину. Пси, опружени где их умор савлада, не зазиру више од људи, дахћу и муче се као на самртном часу. Необично блиско сунце управо бомбардује варош; са загрејаних кровова и стпари бнје ватрена јара која тело сажижс ; место ваздуха атмосферу прожима треперљиви пламен који живо осећамо, који пипамо готово, и који лиже око предмета као око грешника у пределима хришћанскога пакла. Као у трепуцима какве елементарне несреће, бакали и бербери, у когауљи и гологлави, непрекидно иоливају дућане и свој део тротоара а запослен се свет, са шегаиром у руци, ћутећи као силуете миче по узаној хладовини која сс, као црн ширит, пружа дуж огромних зграда у треперљивом пламену. .. И дух је клонуо; утиске не прима, не може мислити и не осећа потребу рада. У овим часовима повишене температуре, човек се склаља од оног извора топлоте без кога не би могао живети. Спугата се у влажне подруме, где се ручава; траже се скровита места и мрачпа, избегавају досадне посете и монотони разговори који се врзу око времена. Навукавши завесе и шалоне, људи остају цео дан опсађени од сунца док пред вече, уз поливаље улица које заударају на земљу, не измиле свеже умивени и очешљаии, ослабљени као после тешке борбе ... И ова агонија понав.ља се сваког дана, дугих дана јунских и јулских које тело проводи у мучењу и слаб .тг .ењу а душа у нераду и индоленцији . . . Како је друкчије овде код нас ! Цела околина трепери свежином и зеленилом ... Сунце нам не може ништа; од његове ватре штите нас столетне букве које услужно пружају своје лиснате гране. Брда су обрасла шумом и зеленилом као море, изнад кога гдекоје се кућице беле и пружају своје оџаке као катарке разбијене лађе. Долином кривуда Ресава једва видљива измеђ грања, док се не дочепа равнице и разлије.тихо као задовољан живот. С обе стране, пружају се високи кукурузи, једнолики као војници, које у свом лету повија поветарац и глади њихову свилену косу. На њивама се упорно ради; цела је породица ту, од озбиљног бабе с опаљеном кожом до гологлавог и босоногог бате који се, у прљавој кошуљици, ваља по слами на вршају, до напршчета на материној сиси. Мало даље, чује се гроктање прљаве прасади, коју не може нико зауставити кад оборе своју њугаку и појуре своме цил>у. Свињари, који познају ову њихову особипу, не јуре за њима, већ остану и на педесет корака иза њих дижу своје торбице и пођу у гаљивик уверени да ће их тамо наћи. И цео Божји дан понављају се исти призори, свуд се види кретање, живот и рад од кога зкиви цело човечанство ... И тек кад зраци почну косо падати, — док најзад као нека бенгалска ватра на западу не обасјају земљу која дише неким заносним умором, — тек тада се цела породица крене, и у разговору који је сваки дан исти замркне на прагу своје кућице . . . Ми варошани одмах заволимо ове људе. Нека примитивна искреност привлачи вас њима. И они као да

осећају ко им с љубављу приступа. . . Како су одрасли сви на послу, једино другатво које се преко дана може имати, то су старци који пецају рибе и дечица која чувају свиње у нашој близини. Ја сам уживао да неколико дана проведем у њихову другатву. У њему нема одређеног времена за гаетњу ни другог за рад или одмарање; време стоји на расположењу и оно се бесци.тг>но троши. Кад треба да је највећа припека, ми се кренемо обали и с високе стене поскачемо у реку у којој се некада купао Деспот Стеван. Затим изиђемо на супротну обалу, опрулсимо се по мекој трави и заспимо као рибе, женске и мугаки заједно. Тихи поветарац хлади нас но чел^, и доноси нам тегаки мирис свежега сена који успављује као опијум. У тол1 бисмо стању остали дуго, да нас не препе дружно гроктање прасади која журно дојуре да помету кругаке које су између пас попадале. Ми поска,чемо, и пођемо кроз гаљивик где беремо воћа са самих педара плодних воћака. Ово је веома криво оцу игуману ... У башти има неколико младих јабука које су ове године први пут понеле. Кад до њих доћемо, ја не могу да одолим искушењу, сагном се и пољубим њихове румене обрагнчиће. Једнога дапа спазила је то млада девојчица која, сва румена од стида, отрча да јави у манасгир да крадемо воћа. Огац игуман гневан дотрча да види шта је било . . . Тако нам прође дан,. о воћу и води, о смејању и псвању. У всче, кад сви поспавају, ми се прикрадемо у туђе багате где смо преко дана запазили лепа воћа, пењемо се на дрвета да видимо како тичице спавају у гнезду и како лишће трепери. Хоћемо да впдимо и како се цвет отвара! Како ветрић ћарлија! Да видимо дању, видимо ноћу, по месечини, као духови, као душе које остављају тело и изједначавају се са стварима што их окружавају . . . * Слатки дани невиности и љубави! 0 једино непомућено задовољство у друштву деце, биља и животиња! 0 очи без мржње, пакости и знања. .. Три дана вас не видим, и чини ми се већ да вас вигае нећу видети. Ја сам весела срца делио вагаа невина задово.љства, — где сте сада да са мном поделите муке што ми не дају спавати! Киша вас. је отерала у вајате са чијих прагова бројите дане пропугатене без рада. Она се већ не види од густе магле која је покрила дивл.е облике које смо обожавали. Она нас је отерала у мрачне ћелије, измеђ ових огромних зидова и ових страшних кула које нам слободан поглед спутавају. Ах! ја сам опет дошао у другатво мрачних духова чије сам присуство избегавао. 0 Паскале! твоје кржљаво тело виси насред моје ћелије, обешено о ваздух, јер прометејски нолет твога великога духа не може па небо а неће на земљу .. . „Јер шта је најзад човек у природи? једно ништа према беоконачности, једно све према пичему, једна средина између ничега и свега. Он је бескрајно удаљен од две крајности, и његово биће није мање удаљено од пичеш одакле је извучено него од бесконачпости у којој се губи." А над креветом још страшнији призор: Дапте засео на гротлу свога Пакла, иједним зрачком свога ореола осветљава ми мрачне дубине његових кругова. 0 МаезГго, милост! Милост за оне грешнике, милост за мене: довол.но сам испаштао за ове три ноћи, ја сам покајао све