Нова искра

1;1Ч).Т 8.

НОВА II 0 К 1" Л

СТРАНА 247.

Дамњаиовпћ. Она меје.много охрабрила. €?орка. Она! Она вас је најмање могла охрабрити. Но кад сте већ повереник моје тајне, и кад сте ви према мени били тако отворени ; у истини заслужујете, да то и Ја према вама будем. Ја вам не могу спорити, да сте и ви од прве код мене стекли неко повереље ; ја вам чак признајем.... Дамњановић. ( Весело ) УТризнајете? ^орка. . . . Да ме и интересујете; симпатични сте ми, могла бих бити с вама добар и искрен пријатељ; али... Ви сте ми једном украли признаље да волим Дамњановића, па зар вам то није довољан одговор на вашу из.јаву? Када сте већ знали за моје осећаје према Дамљановићу, зашто сте и покушавали да чинитс изјаве, које су, ево, довеле у незгодан положај и вас и мене. Дамњановић. За што сам чинио те изјаве! За то, гнто нема разлике изме^у Дамтвановића и мепе. ворка. Нема разлике ? Али за Бога, Дамњановић јепесник; он је написао ове краспе песме, које су ми душу освојиле, а ви . . . . вд ..ст.е,. оби т т н...дхавек *- Ја иначс немам ншпта противу вас, али, ви сте обичап човек ; једете, спавате, пијете, идете, говорите као и сви други, сасвим као и сви други обични људи. Размислите, па ћете и сами видети да је тако. Ево, ја ћу вас оставити да будете слооодни, па да размислите и сами, а кад увидите ту разлику казаћете ми. Ја нисам рада, да се ми једно на друго срдимо. (Оде) IX. ПОЈАВА ДамњстовиИ, за тим Душап Дамњановић ( Сам, дуго и замишљен гледа за њом) Дакле, ја сам обичан човека она воли Дамњановића, који није обичан човек ! Душан. ( Долази брзо ) Добро је, не брини се. Ствар иде добро. До некле је било и повуци и нотегтти, увек сам морао ја да упадам у реч, да спасавам ситуацију и уза сваку трећу реч да опомињем газда Мицића на пачело, али кад се један пут омаче па слага, он сада боље удешава ствар но ја. Дамњановић. Добро, добро је све то, али слушај, ја бих ако могу још вечерас да идем одавде. Ићи ћу у Београд, па ћу се тамо ма где скрити или најзад, и предаћу се властима. Душан. Али за што ?! Дамњановић. Тако. Мој положај је овде врло незгодаи, управо чудноват. Душан. Па видшп ваља да, да смо савладали све незгоде. Дамњановић. Ипак, ипак је то врло тежак положај. Ја сам овде и Дамњановић а и нисам ; ја сам овде и обичан човек а и нисам ; ја сам син Мицићев а и нисам, и тако даље. Ја то не могу ; волим птест месеца затвора, пего шест дана оваквих мука. Душан. Немој, молим те, бити нестрпљив. Незгодно јесте, али стрпи се. Ево ја ћу послати кога у варош да нађе Јанковића, те да га упита, има ли одговора. Сачекај ме ( Одлази) X. ПОЈАВА ДамњановиИ сам. Дамњановић. Нека говори он шта хоће, алиједо крајности незгодан овај непријатни, скроз лажни положај. Ја не умем већ више да играм ову улогу; изгледам сам себи смешан, спутан, сплетен, па чак и низак; једном

речи обичан човек. Ах!... Обичан човек!... Све ћу ствари спремити и просто.... просто побећи ћу. Није можда лепо али најзад, то може учинити један обичан човек, као што сам ја. ( Оде десно) XI. ПОЈАВА ВиИентије. МициК. Вићентије ( Води иод руку МициКа ) Дакле, видиш и сам; ето у томе је цела ствар, мој Јованче. Мидић. ( Чеше се ) Ама не кажем, него .... ЈВићентије. Слушај ти мене. Девојка је добра, а и твоје дете, колико сам га за ово два три дана промерио ; врло је добро. Па онда, Арса је твој стари пријатељ. Мицић, Па добро, добро; да се промислим. (За се) 0, Боже Господе ! У шта сам ја запао, сад још и да женим туђу децу! Вићентије. Па онда да ти кажем, опатсо у четири ока, ни девојка није без ичега. Нема Бог зна шта, али опет, збринуо је Арса. Мицић. Па добро, добро .... Вићеитије. Пристајеш ли? Оди да се ижљубимо. Мицић. Ама, гата пристајем? Вићентије. Па шта се за Бога будшп? Мицић. Није човече; не будим се, али није то тако. Не знаш ти моје муке. Вићентије. Ух! Чудне ми муке ! Женидба, брате, то ти је данас најмања мука на свету. Мицић. Па кад је најмања, што се ти писи ожеиио, него се вучеш по свету с тим ревматизмом као пребијеиа мачка. Вићентије. То јест, како ти то мислиш, да се ја вучем ( Исаравља се ). Пре свега, ја идем врло лако ; управо и не осећам више никакав бол, а за тим, кад баш хоћеш да ти кажем, ево и ја се женим. Мицић. Ти ? Вићентије. Јест, ја,. . . и немој то два пут да ме питаш. Мицић. Е, па жени се брате и нека ти је срећно, а немој за другога да се бринетп. Вићентије. Да се не бринем ? Пре свега и ти си ми пријатељ и Арса ми је пријатељ, хо!ту да се сродите. Имате ваљану и лепу децу . . . Право да ти кажем, овај твој и не личи на тебе. Мицић. Па да богме да не личи. Вићентије Него на кога личи. Мицић. А од куда ја знам! Ја бих и сам волео да знам на кога он личи. Вићентије. Ама како! Мицић. (Зловољпо) Тако. Зар ја знам како. Има деце на свету па ни на кога не личе. Вићентије. Имаш право, то има. Нсго сад није питање на кога он личи, већ кажи ти мсни на гата си се одлучио, па да ми лепо зовиемо Арсу, те ако Бог да, да свршимо ствар. Мицић. (За се) А не, ово овако випте тте иде. Не могу ја да будем ничија тсомедија. Баш и ако сам начелан, нисам ја циркус или менажерија и такве ствари. Вићентије. ПГта се размишљаш ? Мицић. Знатп шта, брате, да ти кажем искрено: размишљам се, да узмем мој саттдук, па да идем што пре одатсле сам и дотпао. Вићентије. У Јагодину ?