Нова искра

СТРАНА 248.

НОВА ИСћРА

КРо.Т

Мицић. Јесте, имам ја тамо свога посла. Вићентије. Али, молим тс, па зар да ми пе одговориш ништа. Мицнћ. Одговорићу ти ја отуда. Вићенхије. Што отуда, хоћеш ваљда да се разговориш са женом ? Мицић. Јест', да се разговорим с љом. Вићентије, Е, то је друга ствар, то је са свим друга ствар. Разуме се, не бива без договора, заједпо сте га, што каже, родили, заједно одгајили, па право је да га заједно и збринете. Право је. Мицић. Јест, право је. Па зато, брате, ево ја ћу још вечерашњим возом да идем. Вићентије. Добро, добро, што пре то боље. Мндић. Ех, тако. Одох ја да се спремим а ти ме причекај (оде лево). XII. ПОЈАВА Вићентије. (сам) Хоће да буде нешто. Море још кад сам своју ствар почео, видео сам ја да сам срећне руке. (Вади пис.мо из џеаа) Опет ме зове ; вели, још једну реч да кажем за љега, па је ствар свршена. Морам, отићи ћу сутра, али ћу поставити услов да ми тај безбожник никада у кућу не привири. XIII. ПОЈАВА Арса, Марија, Пређашњи Арса. Е? Јеси ли разговарао, Вићентије? Вићентије. Богме јесам. Марија. 1Га шта каже? Внћентнје. Арсо, дај ми руку, Марија, дај ми и ти руку. Или чекај, немојте ми давати руке, док не до1)е одговор из Јагодине. Арса. Из Јагодине? Нићентије. Он хоће вечерас да отпутује у Јагодипу, да се разговара са женом. Да богме, дете му јс, колико љему толико и љој. А тпто се љега тиче, он са свим пристаје. Марија. Да ти ниси само, Вићентије, нешто сувише натурао, јер право да ти кажем, јединица ми је а није ми пи стара девојка, може поседети, па ако је он хоће добре воље и, тако рећи, да изи!)е као да је он хтео а не да смо му је ми нудили. Вићентије. То није твоја брига, снахо, ја кад нешто примим на себе, ја знам шта радим и како урадим. Арса. Зна то Вићентије. Марија. Нетпто ми се само нс види тако добро, као за што он хоће сад да иде у Јагодину. Арса. Јест', то није добро. Вићентије. Па, зар ти не кажем, хоће да разговара са женом. Марија. А да неће он само да се извуче, па отуда И да не одговара више. Арса. Са свим. И то може да буде. Вићентије. (Размишљо) Може. Не кажемдане може. Марија. А ја, Бога ми, пемам моје дете за бадање, па да ои после по целој Јагодини прича, како смо му нудили ћер. Ја сам теби гопорила, Арсо, ја сам била противпа, да му ми нудимо. Ако му се допада дете, нека је ои тражи. Друго је, да је оп то одмах дочекао па свртпио а друго је ово, што тек иде у Јагодину, па тамо да се размигаља.

Арса. Јест', тим се у неколико пзлаже девојка. Оп је требао рећи: да или не. Вићентије. (Којије дотле мислио) Знате ли шта сам ја овога часа смислио ? Марија. Шта ? Вићентије. Да ми љега, силом или милом, задр. жимо вечерас и сутра, да не иде у Јагодину, а ти спахо да пигаеш љеговој жени једно иисмо, да одмах сутра дође. Арса. То би могло. Марија. Али не познајем жепу. Арса Ако не познајеит. Ево Вићептије ће саставити писмо. Треба казати: Драга Госпођо, таква и таква ствар. Вага муж и ватп најстарпји син овде су код нас у гостима, и ја вас молим да и ви одмах првим возом дођете; мило ће нам бити, а има и једна важна ствар . . . Вићентије. Не важна, него породична ствар. Арса. Једна породичиа ствар .. . То ће већ Вићентнје саставити. Али о томе не смемо љему нигата говорити, па кад му буде овдс жетта, он онда нема куд. То си се добро сетио Вићентије. Марија. Ако ви кажете, да је татсо добро. . . Арса. Ево, Дутпана и Зорке, они не треба о томе да знају. Немојте пред љима говорити. XIV. ПОЈАВА Душаи, Зорка, Пређашњи Дугаан. Алн где је тај Влајтсо? Тражим га по целом винограду. Зорка. А ја вас, чика Вићентије, спремила сам вам теј од зове. XV. ПОЈАВА МициЛ, ДамњаиовиИ, Пређагињи (МициК и ДамњановиИ исговремсно стуаају на аозорницу један с леве а други, с десне стране и свако иоси ио један куфер. Прилазе један другом и аренеражеио аогледају се. Дамњановић. Где сте ви ногали ? Мпдић. Ја кући, брате мој, ама где 1.епт ти? Дамњанокић. Ја? ... Ја управо . . . Да, и ја ћу с вама кући (МициЛ крестрављен исиусти сапдук и крсти се). Арса. Гле, гле! Гле, како питају један другог где ће, а овамо договорили се, а? Знамо ми то, него, нећете. Обојица ће те остати. Ски. Обојица, обојица! (ВиИеитије и Арса отимају саидук МициЛу, а Душан и Марија Дамњановипу) Мидић. Молим; ето иека остане тај .. . тај мој син а ја ћу ићи, ја морам ићи. Дамњанокић. Не, молим вас, макар остао и мој отац ја морам ићи. Ски. Не, не!. Не може то тако. Неће ни један! (Отму им с.андуке, а онп уираве очајне иогледе једно у друго) (3 А В Е С А П А Д А). (свршиђе се)