Нова искра

ВРО.Т 8.

П 0 Б А И С К, Р А

СЈРАПА 249.

Б Р И Г А РОМАН НАПИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (8) (НАОТАВАК) XVI. има дође и прође . .. Рудину затрпа снег, а после опет озелени ... ЈБутићи подигоше своје златасте главице . . . смрека потсра нопе иежне младице, а из плавога пеба разлеже се песма шевина. Само још никако да пролеће обасја суморну кућу на рудини. Павле је до душе папгао начина да прибави жито за сетву, а подиже се и брвнара на рушевинама, али нада у бол,е дане још никако да се појави. Утучено и без радости вршио је своје дужности, а све више избраздише се боре на н/егову челу. Вигие пего ли икада премшил.ао је у себи, а тешко паде на љ брига да је учинио кривоклетство. Прођоше месеци пре него му би јасно да је сва љегова брига само узалудно цепидлачење, које се породило у љеговој плашљивој, пииавој памети. Промисли још једном тачно о питању које му је био ставио председпитс, па нађе да друкче не би ни могао одговорити. Збиља је први пут био продро у ту!ји врт; што се некада десило оне дивне, месецем обасјане поћи с ову страну ограде, шта се то тицало судске господе ? „Не, нисам кривоклетник", говориојеу себи, „само сам кукавица, сметењак, који се плаши иросте сенке кога дела. Па зар није требало да попосно и радо положим и лажну заклетву ради Јелисавете ? Опда бих нешто и био, онда бих био учигтио нешто, док сада живим утучено и кукавички: слуга и ништа више." И у мозгу овога узорнога сина породи се жарка жеља да постане велики зликовац, само с тога гато га је вукло да покрепе на рад своје „ја". Она два часа, које је одстојао на крову и пред судом, учинише му се сада врхунцем земаљскога блаженства, и тпто је више радио и стварао, све је сам себи изгледао лењи и бескориспији. Отац је још једиако био прикован за носила, која по свим изгледима више иије имао ни да остави, јер скрхана је нога била слабо зарасла. Мргодан и беспослен седео је у своме куту, прелиставао је блесасто по староме калепдару и грдио је свакога, који би на њ наишао. Само је према Павлу показао неко усиљено поштовање, гунђао је чим би га видео, али се вшпе не усуди да му отворено противречи. А мати ! Она је постала мало уморнија, још мало тиша, ипаче се могло мало промене приметити на њој, али ко би пажљивије ослушкивао, чуо би у ваздуху шуштање као да јастреб облеће кућу на рудини и као да прави све мање кругове, да се једнога дана спусти на свој плен. Она је добро чула ово шуштање, а знала је и пгта зпачи, али је ћутала, као што је ћутала целога вска. А срећа још једнако није дошла .. . У поч:етку априла паде у постел>у. „Општа немоћ" рече лекар и препоручи јој да оде у какво челично купатило. Она се ( насмеши и замоли га да ником не говори о челичном купатилу, јер је знала да ће се Павле убити од рада, само да јој створи могућност за лечење. Лечење, које ипак не би ништа помогло ! Знала је она добро шта јој недостаје : сунчева светлост! Одвећ густо била је Брига њу омотала мрачним велом, да би и један зрак могао продрети у њену душу. Старање о кући сада спаде на близнаке. А посао им је жестотсо ишао од руку, то је морао признати и сам Павле. Када би гато разбиле, насмејале би се, а када би

им се забранила шетња, плакале би, али би плакање наскоро опет прегпло у смејање, а сто још никада није био тако опремљен, а судови за млеко тако сјајни. Мати је то лепо видела са свога прозора, па је говорила: „Добро је што идем — иначе нисам ни за гато била на свету." Око Духова иоче јој се губити сан, а јави се и грозница . . . „Ах, ала је скуп кинин!" уздисао је Павле, када би слуга пошао у апотеку, па би погледао у црну Сузу, тражећи од ње ггомоћи, али се огга гге маче. Често би морао обуставити пољске радове, да би вађењем тресета могао прибавити коју пару. Мати поче патити од страшења, те је усрдгго желела, да когод ноћу код ње бди. Близнаке, које би се умориле дггевним радом, заспале би у вече поред болеснице и пале би п попрегсо преко постел.е, да је стара, слаба жена често морала да носи бујии терет младих телеса. Павле би отправио сестре да се одморе, а сам би на се примио бдење. „Иди, па лези, сине", говорила би мати. „Теби је међу г свима нама најпотребнији одмор." Али он би остао — и у мајским ноћима, када би напоље у градини гнапутали цветови и када би мирис од јоргована продирао кроз пукотине, седело би њих двоје често сахатима руку у руку, и гледали би се, као да имају Бог згга шта да причају. Тако јс још увек било између матере и сшга. Обиље њихове л.убави тражило је речи, али брига их јо била литтшла говора. У јутро, када би се родило супце, замочио би главу у студену воду, па би се опет креггуо па рад. ЈБегово присуство давало је матери толико мира, да је понекад могла спавати. Тада би се на врховима прстију иигуњао у своју собицу, па би допео оне физичке књиге, у којима је тако научно и татсо неразумл.иво била описагта копструкција парних махипа. ТБегова глава, умортта, од многога бдења и одвикнута од свакога умттога рада, схватала је само тегпко смисао тамних речи — али — имао је он кад, и без престанка радио је дал>е, стратгу по страну, као када земљорадггитс оре камениту крчевину. Када би мати иодигла очи, тгитала би га : „Дотсле си, ситте ?" Он јој је онда морао причати, а она се чинила као да пгто разуме. Али када би питала: „А запгто то чинипт ?", ттаправио би лукаво лице и говорио би : „Учим се да правим злато". „Јадно дете", одговорила би она и помиловала би га по руци. Било је једне ноћи, одмах после Духова, када опет није могла спавати. „Читај ми гато из тих учепих књига", говорила је, „опе су тако лепо досадне. Мо^кда ће ми се при том свести очи." А он учитги како му је наређегто, али када је читао од прилике једатг сахат, опази да га је гледала великим грозничавим очима и да је од спа била даља него икад. „Дакле од тога хоћетп да правиш злато ?" упита она. „Хоћу, мати", одговори он збуњено, јер га уплагаи повратак грозггице. „Како ћеш то урадити ?" „Видећега већ", рече он као обично. Али се сада није дала задовол.ити. „Реци ми, драги, драгн сине", молила је она, „реци ми то одмах .. . Ко зна шта ће бити ? . .. Хтела бих да се бар ситницом утешим, пре него склопим очи." „Мати", повика он уплатпетто. „Буди миран, сине", рече огта, „шта то мари ? Али причај ми, — причај!" Она је молила чисто у све већем страху, као да би у даљем тренутку могло већ бити доцкан. Загушеним дахом и збуњеним речима .говорио јс о томе гито му лебди пред очима, како мисли црпу Сузу да оживи, тако да сс тресет можс вадити све до највећих дубина — али га усред говора савлада страх, он паде