Нова искра

ВРО.Т 8.

II 0 В А И С К Р А

СТРАНА 251.

дао одушке лепим, бираним речима, и нигде није пропустио дау потпису свога имена направи велику шару. У вече у очи погреба, када је леш био намештен, стигоше и оба брата. Оии годинама нису били код куће, и Павле их је једва опет познао. Готфрид, гимнасиски наставник, достојанствен човек с оштрим изразом лица и зачетком трбуха, водио је испод руке младу, у црно увијену женску, своју невесту, која је зачуђеним очима премерила ниске, сиротињске просторије и која се трудила да нокаже и пријатно и жалосно лице, пошто је твен положај обоје захтевао од ње . . . Макс, трговац, до!)е иза љих. Изгледао је мало запуштен, његови бујни брци узалуд су се трудили да покажу расположење тек осиротела сина, а његова се жалост показивала више у нелагодности него ли у болу. Оба сина загрлише оца свечано, а туђа млада женска саже се и пољуби му прво руку, па чело. — Затим се поздравише са близнакама, које су у својим црним хаљинама гледале свеже и љубазније него ли икада. Павла, који је стајао на вратима и збуњено окретао капу, нису ни спазили. Најзад запита Готфрид: „Где нам је брат?" Тада он изиђе плашљиво и пружи му руку. .. Три га пара очију погледаше испитивачки . . . „Да ми је да сам изишао !" помисли он, и чим је само могао, оде на посао у шталу. Готфрид пође за њим тамо. Павле се уплаши када га виде да иде, јер није знао шта да разговара с тим отменим човеком. „Драги брате", рече онај, „имам нешто да те замолим. Можеш ли мојој невести наћи какву згодпију собу. Она се осећа нешто стешњена у соби девојака." „Спремићу јој собу под забатом", рече Павле. „Баш би ме обвезао, када би то учинио." Затим му стави још неколика питања о боловању матере, о стању стоке и о дуговима, којима је оптерећено имање. „Јадни", рече он, „мора да сте имали великих брига. Ајесили се постарао, да последње дане нагаој покојној матери што вигае олакшаш ?" Павле га увераваше, да је учинио све што је само могао. „То ми је мило", одговори брат отптрим топом, „тешко би се био огрешио, да си то пропустио. — А сада хајде'да заједно ступимо пред леш покојпице, да са неба погледа све своје заједно." Он пружи Павлу руку и одвуче га у собу, у којој је мати тихо почивала између цвећа и свећа и где су други већ били сакупљени. Павле збуњено застаде у вратима. Дао би много за то, када би са покојницом могао бити на само један часак; али пошто је то било немогућно, ишуња се полако напоље и гледаше споља кроз прозоре, на којима су стајала зијалаиз села, као даје и ои један од њих . . . Мало после до!)е до њега Макс и одведе га у поверењу на страну. „Имам да те нешто замолим, драги дераие", рече он, „грло ми се осугаило од путие прапшне и од плача. Можеш ли ми набавити гутљај пива ?" Павле му одговори да до душе има две пуне осмине, али их треба отворити тек сутра за даћу. „Дај ми само натегу", одговори Макс, „разумем се ја у то. Пиво у бурету биће сутра татсо свеже као дапас." А када му је Павле учинио по вољи, окрете му леђа и оде. У једанаест сахата угасише свеће поред ковчега, све полеже. Павле виде да за њ више не беше постеље, те се Попе на таван за сено, где је сву иоћ преседео размишљавајући... ш У десет сахата изјутра дођоше први гости, и то гости који нити беху обећали да ћ.е доћи нити им се у оптпте ко надао. Када их Павле виде, биламујепрва помисао: „Јесам ли набавио довољно јела и пића ?", и што више

кола наиђе на двориште., гато је више еасвим страних људи пружило евоје црипм рукавицама обувене руке његовима, све се увећа његов страх, све су му јасније звучале у ушима речи : „Неће стићи !" Отацједанас опет имао велики дан. Седео је у својој наслоњачи као на престолу — своја два старија сина као васале око себе — и уживао је како се диве његову болу. Еада би му приступио који нови гост, стискао би му пружену десницу обема својим рукама, као да је он онај, који исказује сажаљење, сагињао је брижно главу и говорио је болом угугаеним гласом испрекидане речи: „Да, свргаила је ! — Нема је ! — — Нема мелема за ране срца! — Нека би јој небо надокнадило, гато јој је земља учинила на жао", и томе слично. Међу тим довикавао би ГГавлу : „Сине, ти се не стараш за вино ! —^Сине, господин Вегман жели цигару ! Сине, постарај ое'да гостима буде свега." Навле је трчао од једнога до другога, као келнер, бројио је са страхом боце, којих с ужасном брзином бегае све мање, и завидео је сестрама, које у својим лепим, црним хаљинама мирно седоше у један угао и ту се сите наплакаше, док их је туђа снаха тепшла. — Црпих се хаљина није ни сетио у своме срачунавању, и срећа је што му их трговац даде на почек, иначе се сестре не би ни смеле појавити. Он сам у своме неугледном сивом оделу није личио на ожалогаћенога, а већина гостију, која га пије познавала, пролазила је мирно поред њега и обраћала је на њ пажњу само када би их послужио вином и цигарама. На дворигату се била искупила гомила туђих жена, које су мајку волеле ради њене тихе, просте нарави и које се хтедогае придружити спроводу, и ако нису биле званице. Војводско око очево наскоро их спази. „Павле, сине", викну он, „изиђи и позови госпође у кућу." Устежући се послугаа Навле очеву заповест, јер није знао каквим речима да искаже позив. Када ступи на праг, први му поглед паде на Јелисавету, која је у простој црној хаљини стајала међу сеоским жеиама и држала венац од белих ружа. А када га она спази, напунигае јој се очи сузама. За часак му би, као да му ваља главу припити у боре њене хаљине да се ту исплаче, али поред ње су стајале друге жене и зверале у њега. Он се пезгодно поклони па рече: „Отац моли — да нећето да видитс покојницу." ч Жене се угураше полако у собу, а само је још оклевала Јелисавета. „Зар нећегп да уђеш и ти ?" упита ои. „Јадни мој, драги Павле", рече она и ухвати га за руку. Он оклопи очи, па устуче два корака у назад. „Па до!)и", рече он прибирајући се опет, „погледај је, та опа те је увек тако волела." „Павле, сине, где си?" разлеже се глас очев из упутрашњости. „Павле", рече опа загрцавајући се бујгтим сузама, „немој очајавати, јер има још других, који те -- воле." „Да", рече он, „знам ја то, — али дођи ■ морам наслужити вином." Она уздахну дубоко, па пође плашљиво за њим, па се помеша опет међу туђе жене. „Павле, оди овамо!" викну га отац, који као да се вратио опет у некадашњу силу, и када се 1Гавле наже до њега, гаану му на ухо: „Чујем да јс нестало вина ? Шта то зттачи ? Зар хоћетп да нас брутсатп ?" „Чини ми Се да има јогп неколико боца", одговори Павле.