Нова искра

С^РАНА 252.

Н 0 ћ А

искН

б Р ој 8.

„Гледај да стигну, док не дође свештеник; али мораш и женама да понудиш коју чашу, чујеш ли?" И најзад дође и свештеник. Друштво се за љим угура у собу, у којој је лежала покојница. — Сав је простор био обасјан сунчевом светлошћу, а свеће, које се тихо пробијаху кроз гранчице од липа, играху весело по мраморно-бледом лицу. Павле поможе да се очева столица однесе чело ковч.ега, затим се повуче у тихи угао, иза ожалошћених, где се могао мало одморити, јер је био уморан од многога трчкараља. Али му не дадоше да се прибере. „Где је најмлађи сип?" угшта свештеник, који је желео да сва породица буде поред љега. „Павле, сине, камо те?" викну отац. Тада мораде прићи и доби место баш иза угла од ковчега, поред столице очеве. Мећу сакупљенима чу се жагор, а неки се згледаше зачуђено, као да би хтели рећи: „Дакле и то јесин? Па то смо погрешили." И свештенику беше пала у очи игра сунчеве светлости, те је узе за предмет свога говора. До душе светли наше земаљско сунце јасно и весело, али то јога није ништа — то је права тама, када се пореди с пебесном и супчевом светлошћу. Затим похвали покојницу, а похвали и ожалошћене, нарочито вернога супруга и два старија сипа као поносне подупорг&е дома; исто тако нађе коју и за Павла као за коморника, кога је Господ нашао вернога. до смрти. Штета само јпто ништа није чуо од ове медене похвале! Не мислећи баш ништа зверао је преда се. Љегов се поглед припи за свилену траку, која се подиже с материне капе и која се тихо мицала, када би преко ње прешао ветрић, који је постајао услед кретаља свештеникових рукава. — Тако је личила на белог лептира, који креће крила да се вине у ваздух. Затим отпеваше један хорал, па ставише поклопац на ковчег. — У томе тренутку разлеже се из задњих редова дирл.иви крик: „Мати, мати!" Уплашено и зачуђено све се окрете. То је Јелисавета Дугласова узвикнула. Сада је лежала онесвешћена у рукама своје суседе. Павле ју је добро разумео. Она је помислила на тренутак када ће њеној матери црни поклопац ставити преко лица. И он се закле, да ће јој се тада наћи при руци верно и тешећи. И отац погледа, а на лицу му се јасно појави питање: „Зар је и ова ту ?" Јелисавету одведоше у побочну собу, и две жене осташе код ње, док се не би опоравила. Али ковчег се заниха, подигоше га, изнеше кроз врата и оставише на мртвачким колима. Павле се маши капе. Тада се догура до њега Готфрид и тутну му у руку нешто црно, меко. „Вежи бар овај флор око рукава", шану му он. „А зашто?" „Могло би се мислити да нећеш да жалиш." Павле се уплаши при тој помисли и учини како му је наређено. Затим се кајао нгао је допустио да га постиди брат, а тек му много доцније би јасно, ко је од њих двојице више жалио. Гробље је лежалоусамљено насред рудине. Три усамљена бора означаваху га још из далека, а на ивици опкопа, који га опкољаваше, цветаше густ трњак. Онамо пође жалосни спровод. Синови су ишли одмах за ковчегом, а отац с близнакама даље иза њих на једним јадним колима. ТГавле је зверао испред себе; мислио је на песак, по коме је гацао ... на вино ... на Јелисавету. .. на очева носила ... на врисков венац који се упола одвојио од ковчега и вукао за њим. Он се одлучи да добро пази, да и њега не спусте у гробницу.

Па гробу осети само јаку ватру у слепим очима, и док је свештеник говорио свој благослов, сети се намах да је место вином могао лепо служити пивом. Затим је морао пазити на близнаке, које су у своме болу градиле будалаштине и хтедоше скочити за сандуком. Он их узе у наручја, пољуби их и нареди им да се наслоне на његова рамена. Оне то учинише, затворише очи и дисаху као у сну. Када падоше прве груде земље на ковчег, обузе га одвратан осећај, као да му се по глави врте лопте, а када се поче подизати хумка у својој голети, помисли: „Овде треба већ сутра наместити зелени бусен ..." Светина се разбеже, оца однеше на кола, а три се сина упутише пешке кући. Макс и Готфрид говорили су тихим, свечаним тоном о својим најранијим успоменама на покојницу, а Павле је ћутао и мислио: „Хвала Богу, што сам је смирио!" Још једнако је зујала болесна журба у његовој глави, још једнако није схватио, није хтео схватити али када сад ступи у двориште, које се са својом шиндром покривеном шталом и праговима од пожара суро и безнадежно ширило пред њим, тада га намах силином муње обузе сасвим нова свест: „Матере вшие нема!" Он се осврте, маши се рукама по ваздуху, и паде на земљу, као муњом погођен . . . (наставиће се)

(2) Рим, 1900. СВЕТА ГОДИНА — (ГАНО 8АNТ0) 2.раги Ј1. Д а ти наставим причање о Светој Години и пелегринима. Света Година тако је важна, да није никакво чудо што ја, за сад, остављам све друго што сам у Риму видео и пишем ти о њој и по други пут. Света Годипа, Шенкјевићев С^иоЈ, УаЛГз и Толстојево УскрснуКе , три ствари подједнако опасне, утицале су највише на крају овога века на мозгове, од најслабијих до најјачих, због тога ћу те ја још једном подсетити на ову прву од њих три, и то на њену најважнију страну, на пелегрине. Поред оних пелегрина, о којима сам ти писао, био сам, од наших, и са Хрватима. Са њима сам чак више него ма с којим другим; с њима сам био непрестано у друштву, управ како ми К. рече: био сам њихов чичероне. Нашли смо се бага на Нетров-дан у цркви Св Петра. Ишао сам да видим врло интересантну Службу тога дана — о њој ћу ти други пут писати — и ту сам их затекао. Било их је из свих сталежа: чиновника, међу којима и неколико проФесора, трговаца, учитеља и учитељица, ђака, сељака, а разуме се и жена. Упознао сам се са једним капетаном, једним учитељем, једном учитољицом и једним ђаком, матурантом-реалцем. Н>их сам, догод су овде били, водио свуда где их њихов директор није водио, то ће рећи: изузев папи, на исповест и на причешће. Водио сам их да виде галерије — оне које су сад отворене — ишао сам с њима и по црквама које су они морали посетити. Тако сам пшао једно после подне у цркву Св. Павла. Водио их је загребачки надбискуп Посиловић. Пре уласка лепо су се уредили, и онда су тако у редовима улазили, певајући одређене песме. Неки од њих, при улазу, љубили су зидове „Светих Врата" на која су ушли, а већина је љубила патарице које су држала два одрпаника,