Нова искра

0ТРА11А 278.

НОВА ИСКРА

БРОЈ 9.

га заједно. (У том трепутку са стране долазе Никола и Софија). VI. ПОЈАВА Никола, Софија, Пре/јашњи. Никола. ( Долази са стране ) Једна госпођа. Тражи вас, Господине. Дамњановић. Мене ? Софија. Синко !... . ( Загрли га) Дамњановић. Мајка ? .... Ви ? .. .. Зар сте дошли ? . Софија. А зар да не дођем ? .. . Једва сам чекала. Дамњановић. Опростите. Моја мајка. Зорка. (Пољуби јој руку) Мило ми је. За Бога, зар тако изненада! Дамњановић. Мајка, ово је сестра.... Ја сам, мајка, најсрећнији човек на свету, што ти могу представити, ово је сестра мога друга и пријатеља Душана. Софија. Мило ми је, душо. Зорка. Опростите, да јавим одмах мајци. Она вас није видела. Па и господин Јованча, он и не зна да сте Ви стигли (Отрчи) VII. ПОЈАВА Софија, ДамњановиК. Дамњановић. ( Потрчи за њом) Немојте .... Не, Ме, пе .... Ух !... Оде !. .. Дакле, молим те, у две три речи .. .. У две три речи .... Да не би само било забуне. Ја сам овде променио име, зовем се Влајко Мицић .. . • Тако је морало бити, да бих се могао спасти..'.. Па онда> овде је и један човек из Јагодине ; он је ... . он је мој отац .... Софија. Боже, Жарко! Дамњановић. У ствари он није мој отац, али .... тако је то морало, морало је тако бити .... Ти знаш и Сама, да он није мој отац. Софија. Та за Бога! Већ сам дванајест година удовица ? .... Дамњановић. Али, молим те, немамо сад времена о томе да разговамо, већ .... * VIII. ПОЈАВА МицаЛ, Пређагињи. Мицић ( Трчи с аоља) Моја жена! ( Изненађен) Је Ли овде моја жена ? . .. Дамњановић. Молим вас, да се разумемо. Видите, ово је моја мајка. Мицић. Тако ? Мило ми је. Дамњановић. А ово је, мајка, управо мој отац Софија. Боже, синко ! . .. Мицић. То јест, Госпођо, као што вам је познато, ја нисам у ствари његов отац: он има у опште обичај, да ма кога узме за оца или за мајку.... Можда је и вас тако срео .... а ви нисте ни криви ни дужни. Дамњановић. Ево у чему је ствар : ја сам случајно узео име господинова сина, да бих се прикрио, а он случајно позван у госте, па да би ме спасао, био је тако добар и великодушан, да се прави као да је мој прави отац. Софија. Хвала вам, Господипе. Мицић. На мало. Дамњановић. И сад, мајка, ти ћеш се правити као да си Господинова жена. Молим те.

Мицић. Ето ти сад! 0, буди те Бог с нама! Па сад још већа комедија да се прави ? Како госпођа може бити моја жена! Дамњановић. Али, молим вас, привремено .... Мицић. Да Бог сачува ! Зар ми је мало, што сам до сада имао привременог сина, него сад још и привремену жену! 0, људи Божји! Софија. За господина је то доиста непријатно. Мицић. То јест, није ствар у томе, што је мени непријатно да имам привремену жену, него кад ће то да се сврши један пут ? ! Дамњановић. Одиста, мајка, какве гласове имаш? Софцја. Да ћеш бити помилован. Један се велики мој пријатељ заузео за тебе. Дамњановић. ( МициИу ) Ето видите !.. . Свршиће се. Дакле, молим вас .... Молим и тебе мајка, нађи се како знаш. (СВРШИИЕ СЕ)

Б Р И Г А РОМАН НАЦИСАО ХЕРМАН СУДЕРМАН (9) (НАСТАВАК) XVII. рође лето, а наиђе преко рудине јесен са својим магловитим хаљинама. — Румени сунчеви зраци уморено минуше поред шумске ивице, а врисак сагињаше своју скрлетну главу. У то време поче у кући на рудини, која је била мртвија него икад, необично неко брујањ„е. Као удар чекића и звук звона уједно разлегало се далеко преко рудине у оштро одмереним тактовима, час јасније, час муклије, али никада без мелодичнога одјека, који је полако изумирао у ваздуху. Становници сеоски застајали би зачуђено на путу. Један би питао : „Шта ли се то ради код Мајерхеферових?" А други би рекао : „Чисто изгледа да је саградио ковачницу." „Своју срећу неће саковати", рекао би трећи, и разилазили би се, смејући се. ' Отац, којијекао обично зевајући и зловољно седео у углу, скочи при првом звуку и позва близнаке да га обавесте. Али и оне су знале једино то, да је јутрос дошао из града неки занатлија са пилама, чекићима и справама за залемљавање, с којим се Павле дуго разговарао, држећи у рукама свакојаке планове и цртеже. Оне брзо отрчаше да виде шта је, и шта нађоше — — — : Иза шупе стајала је црна Суза, одевена дрвеним скелама, као каква госпођа у својој кринолини, а по скелама пентраху се марљиво Павле и занатлија,' лупаху, загледаху и чепркаху око клинчића. Зачуђено згледаше се близнаке, јер слућаху да се ,овде дешава нешто велико, али да оцу однесу глас, нису сматрале за потребно ; оне се сетише да треба служавка журно и потајно да однесе на пошту два писамцета која беху написале. Павле пак стајао је на горњој површини ваљкастога тела црне Сузе, наслоњен на витки димњак, и гледао је чежњиво на мочар, као Колумб који хоће да прона1)е нов свет. Први корак одважнога пута био је учинио. — У дугим, бесаним ноћима, које су настале после материне