Нова искра

ћРОЈ 9.

смрти. када је бол обузимао његову душу гвозденим шапама, тражио је пред тужном сликом покојнице утехе у својим књигама. Као кртица крчио је себи пута кроз Мрачне теорије, па када би му захуја.иа глава, када би му хтело сустати тело од тешкога умнога посла, довикнуо би себи : „Њена носледља нада не сме пропасти." — Тада му се покренуше удови, кроз главу му нрохујаше муље енергије, и оде све даље и даље у неуморноме стварању, док се дармар гвоздене загоиетке не претвори у игру пуну склада, док свака полуга не постаде мишићем, свака цевчица жилицом, смишљено по најмудријем плану, као човечје тело од духа вечнога творца. ^ Недеље и месеци прођоше у том. Његов се ум толико удуби у жеђ за сазнавааем и жељу за радом, да се све склони у сенковиту даљину, што га је иначе покретало. Слика мајчина постаде тиша и мирнија и поче се осмехивати; као понесена невидљивим дусима, гомилала се жетва у житници, и када једнога дана стоварише и последљи снопић овса пред стог, удари се рукама по лицу као саљало и рече: „Чини ми се као да сам јуче видео тек први клас." Али у колико се више заокругљивало и сазревало његово сазнање, у толико је расла у његовој души зебња ради успеха. Када је позвао бравара, закуца му срце као кандидату пред испит. Взегово је делаље избегавало светлост, као да је кривац, јер се бојао исмејавања. Тек лупа чекићева објави свету његов рад. Страни мајстор морао је сести с њиме за сто, а отац му је своје негодоваље исказивао тиме, што му је одбио поздрав и гунђао у свој тањир штошта о будалама и чанколизима. Али се нико не осврте па то, и рад се мирно настави. По Павлову упуству би махина растављена и испитана до ситница. Махне, које би техничар по струци пронашао на први поглед, морала су ова два човека тек мучно тражити и разјаснити. Често пута су се сахатима препирали као у каквој скупштини. Једном запита мајстор зловољно : „А кога врага нисте послали ову крнтију у какву радиопицу за оправке ?" Павле се уплаши. Збиља, то је била мисао ! Данас му се учини скроз нова, а ипак је се пређе већ више пута сећао. Али јој никада није могао дати одушке, јер му се чинила одвећ дрска, одвећ смешна, — а и бојао се веома, да му црну Сузу не врате као немогућну за оправку. Било му је као оној жени из народа, која је радије хтела да свога мужа сама упропасти лечењем, него ли да јој реку лекари : „нема му лека." Када би се смркло, паЛж се мајстор с помоћницима махнуо посла, он би се још по један час бавио у.радиониц Иј управо без сврхе и циља, само што није хтео да напусти црну Сузу. Најрадије би поред ње до зоре Сгајао као ноћни стражар. Радо би при том узео под мишку какав цртеж или неколико својих кљига, опет без сврхе, јер је био већ мрак — само је био рад да му све буде лепо на окупу. То би урадио у највећој потаји, јер нико ни из далека није био више уверен у то да је Павле потпугта будала, колико сам Павле. Једне вечери, када је у мраку тражио једну кљигу, коју би могао понети доле, ухвати у најудаљенијем куту своје фијоке нешто дугуљасто, што је било увијено у свилену хартију. Он осети у мраку, како поцрвене. То је била Јелисаветина флаута. Како је то само било могућно, да се ље и оне која му је поклони тако ретко сећао ? Мрак његова бола прогутао је светлу прилику, која му се последњи пут појавила онога најмрачнијега од свих дана, ва му се сада услед све бриге и муке и сама претворила *у мрак. У првоме тренутку једва је могао изазвати њене црте у својој машти, и тек понајлак створи се изнова њена слика у његовој души. Он узе флауту место књиге под мишку, одшуња се иза стаје и седе на парни казан. —■ Радознало пипаше по диркама, донесе флауту до уста, али се не усуди произвести звугс, јер није хтео никога да узпемнрава у сну.

„Баш би било лепо", рече он у себи, „када бих знао свирати свакојаке љупке мелодије и при том могао мислити на Јелисавету. Бар бих се онда опет могао сит са собом наразговорвти и знати да сам и за себе на свету! Али јесам ли ја за себе на свету ?" упита он, хватајући замишљено за ручицу. „Као што се ова ручица све једнако креће а не зна зашто ? и као што сама по.себи није ништа друго него ли мртав комад гвожђа, тако се морам ија непрестано кретати, не питајући : зашто? — -— Веле да има људи на свету који су у праву да живе и за се и да свет удешавају по својим жељама, али они су друкче створени него ли ја, они су лепи, поносни и смели, а око њих вазда сија сунце. Они исто тако смеју да имају срце и да раде по томе срцу. Али ја — ах, драги Боже !" Оп застаде и разгледаше у тужноме размишљаљу флауту, чије се дирке у бледој светлости видеше у мраку. „Да сам ја један од љих", настави он после једног часка, „постао бих славан»музичар — знам ја добро, овде има пуно мелодија, које није још нико свирао — и да сам постигао своју сврху, узео бих Јелисавету за жену — отац би се обогатио, а мати би постала срећна. А овако је мати умрла — отац је јадан богаљ — Јелисавета ће поћи за другога — а ја гледам флауту и не умем да свирам." Он се гласно насмеја, па се помаче до предљега краја, тако да је могао дохватити димњак. Он га поглади и рече : „Али у ову ћу флауту научити да свирам, да ће бити милина." Док је тако седео, учини му се као да чује из врта у пола угушени кикот -и шапат. Он ослушну. Није било сумње: онде се миловало двоје заљубљених или чак и више њих, јер се чуше помешани најразличнији гласови, као из гомилице врабаца. „Служавке пмају љубавнике, како ми се чини", рече он, „ала ћу им показати пут." Он оде по бич, који је висио поред врата од штале, пређе тихо преко задње ограде од врта да пресече пут ту !јим мачковима. Али намах застаде као окамењен, очи му набујаше, а бичал,ка задрхта у љеговим рукама. Познао је глас сестара. Он се наслони на дебло и ослушну. „Оставља ли вас сад на миру ?" упита баш један љубавник шапатом. „Сад је и сувише заузет својом махином", одговори Гретин глас, „чак нас поштеђује од својих несланих проповеди .. „Па вама тек никад није било много стало до љих ?" Грета се кикоташе. „Та он је успркос свога достојанства само глупак. А о љубави не зна баш ништа. Откад памтим, шуља се око Јелисавете Дугласове, али зар мислиш да се икада усудио да је погледа ? Она ће се, разуме се, предомислити да узме таквога млакољу -- та љен рођак Леон друкчији је момак." Срце му хтеде застати, али он ослушну и даље. „Просто пе разумем, зашто се с њиме носите", рече глас л 3 убавников, „ми смо га вазда били, па после пуштали, а у знак захвалности за то, он нас је увек молио за опроштај. Таквом плагаљивцу треба просто на просто показати зубе." „Чекај само, подбадачу!" мислио је Павле, који јс ^ада знао, с киме има посла. Али Грета брзо одговојзи : „Срам те било, то оп од нас није заслужио. Он нас толико воли, да би требало управо да нас је стид, што га обмањујемо ; што нам може само погодити по очима, то нам поклаља, и ја бих се заклела на то, да је само из чисте љубави увек тако жалостан. Па по нека се морална проповед већ може поднети, нарочито када се после човек ипак на њу не осврће." „Добро што то знам", помисли Павле и оде нечујно у полукругу око љих до другога хладњака, у коме је било опо друго двоје.