Нова искра

СТРАНА 280.

Онде је било много тише, само што се с времена на време чуо пољубац или кикот из лиснатога мрака. Затим чу Катичин глас: „А што си последње недеље толико играо с Матилдом ?" ,До Ј е гадна потвора", одговори други брат. „Које ти је пањкало то доставило ?" „Попова Хедвига ми је иричала !" „И она ми је красна — завиди ти, просто на просто. Како ме је погледала последње недеље — учини ми се, запалиће ми косу." „Ах, притворница!" „Та не кидај се за то ! Притворне сте све! моја мала слатка шево, моје сунце, моје чупаво — спусти главу у моје крило — да те мало чупавим." „Тако ?" „Не, легла си ми на ланац од сахата! Е, тако је добро ! — Дед', певај ми шт® !" „0 чем да ти певам ?" „0 љубави !" „Прво заслужи песму — чапкуне !" Затим настаде за часак тишина, па онда поче Катица тихо извијати: У жбунићу још је сдавуј 11рижељкив'о песме своје, Када стакло тихо ирште На прозору собе моје. Ја се тргох, скочих брзо, Уплаших се зло од тога; Гле ! лествице видех неке И на њима — већ знав1 кога! „Та певај даље!" „Не! Управо је непристојно !" „А што си онда почела ?" Она се кикотала и ћутала. „Па певај што друго !" „Пре него запевам, пољуби ме !" Наста кратко отимање, па се зачу љегов глас: „Шта ? прво хоћеш, па се после отимаш, маче ?" „Ево ме !" „Пусти ме ! — Брага — ти гребеш!" „Ако узмеш другу, изгрепшћу ти очи !" „И ништа више ?" „Ништа ;,лећи ћу под џбун смреке и уморићу се глађу. На погреб ми мораш доћи и ти. Ху ! ала ће то бити лепо ! Почуј само, знам један лепи стих : Колико те волим ? иитала си мила. Ти знаш гроб у пољу што га трава скрила, Знаш да мртав певач почива у њему, И да му је љубав била узрок свему. Певач спава, спава у гробовској студи, Ал' га ипак љубав из тог сна пробуди. Иди томе гробу када поиоћ сађе, И чекај док певач из њега изађе; Иољупци и песма страсно ће потећи Он ће ти све рећи ! „Зар то није лепо ?" „Врло лепо ! Откуд ти то, маче ?" „Нашла сам, једном, у једној песмарици, која је била материна.! Чисто бих рекла да је она саставила." Павле је за време свега тога разговора стајао у мучноме заносу, али када чу име материно, обузе га гнев, те поче ударати својим бичем по главама парова, да је почело увело лишће хладњака падати са жубором. С гласним узвиком поскочише сви. — Тек што су га познала браћа, хтедоше побећи, али се девојке пиштећи припише уз њих. Потражише заштите од рођенога брата. „Овамо !" довикну им он. — Тада се одмакоше од својих љубавника и прибегоше једна другој, да се узајамно заштите. Оба Ердмана све се више повлачаху. „Ви ћете остати овде !" викпу он.

V. И С К Р , А БРО Ј 9. „Шта хоћеш ти од нас ?" рече старији, који се први опет прибра у својој дрскости. „Да ми одговарате." „Па ти знаш где нас можеш наћи", рече млађи и повуче брата за крај од капута, да с њим побегне. Али га у том тренутку беше ухватио Павле . . . „Пусти ме", викну овај. „Ви ћете са мном у кућу." „Немој, боље ће бити", рече старији. „Ја управо не знам, гата ти хоћеш од нас", рече млађи, који се жестоко уплаши од ледених песница Павлових. „Ми војхимо твоје сестре — а с тобом немамо никаква посла." „Па ако их волите, зар не знате где су врата, кроз која сте могли доћи да их запросите ? Ви разбојници ниједни !" У том тренутку беше Урлих отео брата из Павлових песница, и пре него се могао прибрати, побеготпе обојица дивљим бегством кроз врт, прескочише преко ограде и ишчезоше у мраку рудине. Сасвим занесен окрете се он и спази сестре како чуче иза дебла. „Овамо !" рече он, показујући на кућу, и јецајући пођоше оне за њим. Када хтедоше умаћи у свој собичак, рече он, показујући на врата од собе за становање : „Овамо унутра!" Дршћући шћућурише се у угао, јер нису знале, какву ће им казну одредити. Он сам запали свећу, узе породични албум и извади једну слику. „Хајде сада у собичак". — Као две покајнице овце пођоше полако за њим. „Које ово ?" запита он оштрим гласом, показујући на слику. То беше слика материна из младости, готово сва избледела од времена. Али је оне добро познаше, падоше на колена кршећи руке пред постељом и јецаху тужно кријући главу у подглавке.. . Па му онда признадоше све. Било је горе него би икад слутио. — — Наста ужасно ћутање. Павле приђе прозору и погледа у мрак. „Хвала Богу што си мртва, мајко", рече он, склопивши руке. Тада се оне гласно заплакаше, домилеше на коленима до њега и хтедоше му љубити руке. — Он их помилова по коси. Волео их је одвећ много. „Децо, децо !" рече он и стропошта се у столицу, исто тако немоћан као и оне. — „Карај нас, Павле", јецала је Катица. „Не, боље је туци нас", мољаше Грета, „ми смо то заслужиле." Он се протре по челу. Све му је још било као опак сан. „Како се то само могло догодити ?" гувфао Је он. „Зар сам тако рђаво пазио на вас?" „Они су — рекли, да - ће нас - узети !" промуца Катица. „Када про!)е — година матери, биће свадба , додаде Грета. „Па када су то казали, и учиниће !" викну он, тешећи самога себе. — „Клекните, децо, клекните пред добрим Богом, јер вам је потребно. Ова ће слика од данас сваке ноћи стајати на вашем столу. Да ли ћете и онда имати храбрости да идете путем срамоте ? Добру ноћ." Оне потрчаше за њим и мољаХу га да остане код њих, јер се веома боје ; али се он полако ослободи од њих и оде у своју собу под кровом, где се у мраку удуби у мисли. Он се стидео толико, да је мислио да неће вигае моћи сносити дневну светлост... Другога дана позва мајсгора и исплати га. Честити га човек погледа сасвим заплашено. „Зар сада, господине Мајерхефере, када је све најбоље пошло?" рече он.