Нова искра

№0Ј 9.

В 0 В А а С И {• А

СТРАНА 281

„Да, најбоље пошло", мрмљао је он замишљено. Уз несрећу и срамота — мајстор је био у праву. „Испречило се нешто", рече он затим, „што ми је убило вољу аа рад. — Махнимо се за неко време, а када опет буде зтоде, позваћу вас опет." Отац се потужи горко због ноћњега узнемиривања. „П1та си то тутњио по градини ?" упита он, „чуо сам твој глас !" „Крали су лопови јабуке", одговори Павле. Близнакама су биле уплакане очи, те се не усудише подићи очи с лода. „Тако дакле изгледају две пале", мислио је Павле и даде себи обећаље, да ће с њима поступати огатро као тамничар. Али када их први пут оштро ослови и када га оне оздо с болним смерним погледима сасвим невино погледаше у очи, обузе га велико сажаљење, те их плачући обухвати рукама и рече : „Смирите се, дедо, све ће добро бити." Он је гајио наду да Ердмани неће пропустити дан а да не дођу. „Гониће их савест", говорио је себи. Он је у то био толико уверен, да је оца, који је с лености постао прави дрл>авац, усрдно молио после ручка да обуче нов капут, пошто се надају значајној походи. Отац послуша мргодно, па је после био двогубо љут, када је видео да му је посао био узалудан. „Доћи ће сутра", рече ХГавле када леже спавати, „нису данас смели." Али прође и сутрадан, а нико се не јави, и тако прође сва недеља. Павле је јурио по кући као полудео. Сваких десет минута стајао је на вратницама и гледао је према рудини, тако да су се момци почели потајно подгуркивати и шегати... „Жали Боже", рече он себи, „што сам јогп тако невин, те се у љубавним стварима ни најмање не разумем, иначе бих знао шта ми ваља чинити." Мучни страх га обузе и бесан поче се претурати по постел>и. „Морам им ствар олакшати", рече једнога јутра, па нареди да се упрегну жута колица, и оде у Лоткајм, имање Ердманових, које су после смрти родитеља заједно обрађивали. Срце му се стеже од срама и срџбе, када као просјак ступи на земл>итнте оних, који су му у животу задали већ толико јада. Без мало да се иза вратница опет врати, али стеже песницом јаче дизгине и усне му промрмљаше: „Та не тиче се тебе." Он пређе преко травом зараслога дворишта, по коме се местимице распртили високи трњаци и око којега је било великих али врло запуштених зграда, на чијим је прозорским капцима било црно-белих колутова јамачно с тога што су с времена на време служили као стрељачке мете. „Није баш част удати овамо своју сестру, али оне и не могу више тражити много части", мислио је везујући коња за ограду од степенице, јер нигде не беше живе дугае, која би му прихватила дизгине, а само из удаљене житнице чула се лупа млатила. У истом тренутку, када ступи у ходник од куће, учини му се као да чује тихи жагор и отварање и затварање задњих врата. Па онда наста нема тигаина. Он ступи у собу за становање, у којој нађе остатке од доручка на столу и која још бегае пуна дуванскога дима. Један часак стајао је чекајући. Затим се прогура нека стара, суха женска са збуњеним осмехом кроз врата побочне собе. „Господари нису код куће", рече она, не чекајући питање, „одвезли су се зором и неће се скоро вратити." „Не мари, чекаћу!" Стара поче ваздан причати, како је чекање узалудно, пошто сењихов поратак не може никада унапред одредити, јер остају често пута сву ноћ изван куће и томе слично. Међутим му се учини да чује како нека кола у највећем трку излазе из дворишта. Уплашен скочи и приђе прозору, јер му се учини да се отео његов коњ; али када

га виде мирнога на оном месту, иа коме га оставио, породи му се сумња, коју би неколико минута пре тога љутито сузбио. Стара домаћица не усуди се да му покаже врата, и неузнемирен, али и без јела и пића, седео је, чекајући, на своме месту све до мрака. — Када се смрче, пођс зловолгао и понижено кући. Сутрадап изјутра дође опет ■—■ али и сад узалуд. Трећега дана нађе врата добро забрављена Нови новцатн катанац висио је о шипу. Изгледало је да је нарочито ради њега набављен. Сада више није могао сумњати да му се браћа нарочито склањају. „Зазор их је да ми погледају у очи", говорио је у себи, „писаћу им." Али кад узе перо у руке, да њиме напише пријатне, помирљиве речи, обузе га таква одвратност према свомо недостојиом поступку, да га разгази, и стењући поче трчати по соби. „Морам прво да одем да црпем снагу", рече он и уђе нечујно у собичак девојака. Оне су седеле крај прозора, не рекоше ни речи и гледаху бледа лица у даљину па онда спусти једна своју главицу па раме другој и рече тихо и жалосно : „Неће они више доћи !" „Боје се њега", уздисала је сестра. И затим се опет предадоше замишљености. „Тако", рече оп, дубоко уздахнувши и враћајући се у своју собу, „знао сам ја да ће ово помоћи." Затим узе нов табак и написа лепо писмо, у коме је браћи разлагао да се више не љути на њих, да је готов да им све опрости, ако сестрама поврате изгубљену част. „Сутра ће доћи", рече с уздахом олагсшавања, када је бацио писмо у поштанско сандуче. — Остатак дана провео је у лутању по рудини, јер се није усуђивао икоме погледати у очи, колико се стидео. Али Ердмани не дођоше. — —— •— _ — — Било је то на Бадњи дан пред сам сумрак. Гудина је била сва засута снегом, а из сивога неба падаху лагано нови снежни праменови, када Павле оиази како сестре потајно узеше шешире и огртаче и хтедоше умаћи на задња врата. Он потрча за њима и упита : „Куда ?" Тада почеше плакати, а Катица рече : „Молим те, молим, не питај нас." Али он осети како му се јавља неугодни страх и хватајући их за руке рече : „Поћи ћу за вама, ако ми не признате." Тада Грета јецајући промуца: „Идемо на мајчин гроб." Тада га обузе језа, што оне — такве хоће да ступе на оно свето место, али се добро пазио да им то не покаже. „Не, децо", рече он, милујући их по образима, „не дам ја то, сувише би вас узбудило, а и сувише је висок снег на рудини, и скоро је већ мрак." „Али тек треба да је неко био на гробу", рече Катица плашљиво, „данас на Бадње вече." „Имаш право, сестро", одговори он, „ја ћу сам отићи. Останите код оца и запалите му неколико свећа. Ако Бог хоће, донећу вам утехе." Оне пристадоше и вратише се у кућу. — А он обуче топал капут, наби шубару и оде у сумрак. „Закључајте данас вратнице", речс он пре него остави двориште, јер је слутио да ће се тек доцкан у ноћ вратити кући. А када би лутао по сметовима Нема је била бела рудина. . . На дну снега почивале су увеле биљке, а где је иначе била смрека, уздизала се бела гомилица, налик на кртичњак. Чак и на стаблима врба био је бели покривач, али само с оне стране с које је дувао ветар. Мучно корачао је по затрпаној рудини, на сваком кораку западајући више чланака. У ваздуху летела је овде онде иотмулим ударањем крила каква сврака, б» рећи се мучно противу сметова.