Нова искра

СТРАНА 264.

бРО^ 9.

сти и бриге породичнога зкивота скопчане са ватреном жељом: у својој деци отхранити пријемнике очиних врлина и осветнике његове јуначке смрти; — све то скупа јако је утицало на развитак и душевни преображај ове ванредне жене. Од опаке Амазонке постаде озбиљна, достојанствена матрона, од јуначког девојчета свесна, непоколебљива патриоткиња. Срце јој и сад беше пуно топлине, али са мање бујности; дугаа јој беше онај исти драги камен, само искуством и културом углађенији. У Хотину је научила грчки читати, писати и говорити, а осим српског и грчког говорила је још и руски, пољскв и румунски. VI. Кад се Стана 1842. преселила у Атину, онда је краљ Отон век у велике владао сам, али ]е уз њега још једнако била немачка влада, и скоро сва важнија чиновничка места беху попуњена Немцима Баварцима, који су Грчку као своју „провинцију" сматрали и по њој се разметали. 1Бима су Грци били сурови, дивљаци, неспособни за виши духовни живот, па наравно и за државну управу. Није се чудити, што су Грци омрзли на своје „културтрегере" и што су желели том несносном стању крај учинити. Незадовољство је расло из дана у дан. Стана се с породицом настани у Хрисовергиној кући. У суседству је становао Јања Коста, стари капетан из рата за ослобођење. Општа струја незадовољства повукла је собом и Стану. Она је за то имала и личних побуда. Оно што је грчка држава њој и деци њеној на уживање одредила, била је врло незнатна и крајње несразмерна накнада за онолике жртве и губитке. Удовица првог грчког јунака* живела је у престоници са 145 динара месечно у великој оскудици са својом породицом. Али осим овога беше нетпто, што је Стану још већма Тиштало. Она јв желела, да се у Атини подигпе скроман сиоменик ЈоргаКу, и та јој се жеља никако не хтеде испунити. У лето 1843. била је на аудијенцији код краља Отона, по свој прилици због тог споменика. Дошла је кући раздражена и незадовољна. Том је приликом пало и крупнијих речи. Мало за тим био је чувени Сеитембарски устаиак у Атини 3. септембра 1843. На челу устанка беху Еалергис, Макријанис и Метаксас. Циљ устанку била је: да се странци (Немци) поотпуштају из државне службе, да се постави народна влада и да се сазове народна скупштина која ће израдити земаљски устав (синтагма). Разумном руковођењу Калергиса и патриотизму грчке војске, која је одмах уз народне жеље пристала, има се поглавито приписати повољан успех тог народног покрета. Али се у почетку није знало како ће ствар испасти. Бојало се да ће до великог сукоба доћи и да ће силна крв потећи. Суседна кућа Јања-Костина беше једна од оних, где су се добровољци скупљали, где им је оружје дељено и фишеци раздавани. Оба сина Јоргаћева била су међу првима, који се у добровољце уписаше. Стана им то пије кратила. Као што некад чинише спартанске мајке, отпратила је и она оба своја сина и старијег сестрића међу устанике. Сваком је дала свој матерински благослов, свакоме је обе-

сила по једну амајлију око врата. „Мико" — рекла је своме сестрићу обесивгаи му око врата крст који је некад Ајдук-Вељко носио, — „буди уз моје синове. кад до/јв до окршаја, а особито ми хмзи Милана, и не одвајај се од њега, јер он је и сувише жесток. Ако иадне рањеп, гледај да га склониш с иута на страну, да га не иогазе. А сад хајд' у име божје !" Тако је Чучук-Стана испратила оба своја сина, обе зенице своје. А зар се друго што и могло очекивати од Ајдук-Вељкове и Јоргаћеве удовице?! VII. У пролеће 1845. задеси Стану највећа жалост. Немила смрт покоси јој сина Александра у цвету младости. Овај страшни удар необично је потресао иежну мајку. Сви се бојаху, да њен снажан дух не клоне под теретом ове грдне туге! На погреб се искупила толика пратња, какве нова Атина до онда још није видела. Од свуда се стекло мало и велико, да ода последњу пошту Јоргаћеву сину. Непрегледна гомила прекрилила беше све околне улице. У кући самој све просторије беху иснуњене отменијим светом, вишим официрима (негдашњим ратним друговима Јоргаћевим), многобројним свештенством, великодостојницима и вишим чиновницима, угледнијим грађанством и многим отменијим странцима. Међу осталима беше и стари Маврокордато, некадашњи борац за слободу Грчке п председник прве народне скупштине у Епидауру 1822., а до скора председник министарског савета. Међу свештенством видео се и Поликарпо, архимандрит руске цркве у Атини, који беше дошао на пратњу са својим иевчицима. Стана је седела у другој соби. Пријатељи њени задржаваху је, да не прилази одру сина свога, да је при,шр тај још већма не растужи. Време дође, да се тело на гробље понесе. Стана се дигне. У руци имађаше мален јастучић од зелене свиле. Она пође у другу собу. Пријатељи је стану задржавати. — „Хоћу да се са својим сином опростим. Пуштајте ме к њему." Глас јој беше тих, достојапствен. Сви се уклоне на стрбну, а Стана приђе столу на ком јој је син лежао. Лице јој беше мирно. Вихор туге беше већ нреко љега прелетео. Мати је своје јаде већ изјадала, а сад је на јунакињу дошао ред да проговори. Мртва тишина настаде у соби. Сви погледи беху управљени на мајку. „Сине" — проговори Стана гласом који није ни мало дрхтао — „ ири овом растанку требало би да ионесеш дарак од своје мајке. Али мајка нема ништа да ти даде у својој сиротињи; него Ке ти дати оно, што јој до сад беше највеКе њепо благо. Ево ти — и с овим речима маши се у зелени јастучић — ево ти ирамеи косе твога оца, који је изабрао себи гроб у илавом зраку, а мени ово иослао, да му кадгод иодигнем гроб у слободној Грчкој! Врати му, сине, натраг овај ирамен и кажи му, како су неблагодарни Грци ирема онима који су им слободу извојевали ■ кажи му да ЈоргаК још нема свога гроба у слободној Грчкој /" С овим речма метне Стана онај прамен косе своме сину под главу. Није могуће описати дејство, које је ова неочекивапа беседа произвела. Не, ово иије Јоргаћева жена ка-