Нова искра

№6 .г 5.

СТРАНА 26&

кад ти к0 паснаљ по глави панб, кад бидне више б^јеле но вране, iiа кад не могне КНЈ1 да помогпе, ни орашчићи ни карл-боја, тепаћу ти : „Дврменџико моја!" 5. ${аза. Ух, покри се, Назо, очију'ти! Жали ми се у те погленути : ЈАЗУК, ЈА'НА, П1ТО ВРЕМЕШНОСТ КВАРИ, — ЗА ТОБОМ БИ ГИНУЛИ БЕИАРИ ! Нос И ЧЕЛО, ВРАТ И КОСЕ СВИЛА, УСТА, РАЖЉУБ, ПОДВОЉАК И БРАДА, СВЕ ТИ ПРИЧА, ДА СИ ДИВНА БИЛА БИР ВАКТИЛЕ, ДОК СИ БИЛА МЛАДА. Ал не слабе тилисуми прави : б'јеле руке, овле, окнивене, И ОБРВЕ ЛАКО НАВУЧЕНЕ, И ШЕЈТАНСКЕ ОЧИ ТИ У ГЛАВИ. ТоГА ТРОГА ЈАШМАК НЕ УВИЈА, ПА ХЕСАБИ СВАКА АЏАМИЈА, да се под та три 40ве аршина крије максум од петнест година. И ја се за чапкун-одом тво.јим обазирем, застајем и стојим, — иа како ти^аман, НЕ бих казо : ух, покри СЕ, очију ти, Назо ! 6. Шемса. Ја сам, Шемсо, откако се знамо, једном џадом проходио само, а друге сам облазио путе, и гледао, све да гледам у те ј па бих истом кано решедија размекшо се, ил кб Ра'т -локуме, кад 1ји кадгод испод тих повија погледала умиљато у ме ј кад другамо гледнепј, мени криво, па бих онда често запиткиво: ИмА ли ти пко мене дражи ? Дина ти, Шемсо, кажи ! Беч, 1900.

Ама, Шемсо, то је било давно. ГодИНА се намирила равно, како ништа говорили нисмо, ни писали једно другом писмо, како једно другоме не рече : „селам-алеђ", а ни „добар-вече", како једно другога не тражи . . . А због шта, Шемсо ? Кажи. Да л душмани бијадоше мани сретшим двјема тицама на грани, па гаташе и чиншпе чини ? Ил их м и л и раставише љини и3 некаквих т10равих рачуна, ил још да их питају из кљуна ? СвЕ бих сатро, штогод има живо. толко ми је на сав свијет криво ј светећи се свеколиком н.ему, скупио бих ордију голему : у дахири читав милет вражи само ми, Шемсо, кажи. Ал чему би и они проиишто, п1то нам није натрунио ни1пто ? Нек је само оном према глави, ко нас двоје рлздвол*!, рпставн ј. због љега ћу скупити дахиру, па је вин1е растурати не ћу : нек с' шејтани око њег окрећу, нек ни сата не бидне на миру ј нек зна арсуз, ко се с љпме кавжи ! Оамо га, Шемсо, кажи. Ако л нису криви други сами у читавој ово.1 заврзлами, има л ишта кривице при теби, онда куком по леду загреби : да те волим, јешил-чаме вити, и да ћ.емо ниђ.ах учииити. Т1а то чувај кб очи у глави, лед улади, да се не открави,

јер, запамти : бир се загрев збрише, они час те не иу вољет више ! — Ама да те ђавли не наврате, да ме вараш, кад се одговарант, јер по вакту све се тајне чу.ту. Куку, боме, онда обадвоме ! Ти мн знадеш табијат и хују, а зна1и, ноге какве су у лажи, стог право, ЈНемсо, кажи ! 7. ЈУ(илбша. Знаш, Милогао, — ниси била малазнаш ли, кад си — како не би знала!у нарамку мом обамирала ? Знатп ли, кад смо љубили се н'јемо, од немођ.и док не задршћемо ? — Колико се вољесмо нас двоје, ја ни понајтаље тајне своје испред теве писам крио фитми.то ! онам, кадгод смо били загрљени, и ти си се заклиљала мени : док ти б'јела џигерица дише, да брез мене бит тш мореш више. Па сад ? Зар се већ, заборавило, 1пто је врло мило некад било ? ! Асли ти је други мио фитми.то ! А знадеш ли, кад смо и .та и тп .тедно другом обенали : бити једно другом све и сва на св^јету, кано први л.уди у џенету ? Да ,те срећ.е, тако ми младости, твоје очи биле би ми дости, тво.те биће мени рајско пиће, тво.те крило светиља би било ! А ма теби, белћ.им, данас не би доста био буљук цио РОСПИЈО! е. а.

ЧУЧУК-СТАНА БИОГРАФИЈС^А, ЦРТА од } јована ђорђевића (СВРШЕТАК). У. С >тана је живела у Хотину до 1842., више од двадесет година. Сестра јој Стојна, удовица Петрова, преуда се међутим за Недељка Спасојевића у Букурешту, где је и умрла око 1838. Из Хотина се одсели Стана са својом и сестре Стојне децом 1842. преко Цариграда у Атину. Још у почетку грчког покрета позајмила је Стана Хетерији знатну суму новаца, тековину првога свог мужа

Ајдук-Вел,ка, на 30000 дуката. Те је новце тражила Стана од грчке владе, и добила је одговор, да јој се не може платити у новцу, него ће се предложити скунштини, да се љој и љеној деци даде пристојна накнада у земљи. Стана је и умрла, чекајући узалуд, да се овакав предлог пред скупштину изнесе, а кћи јој се још и сад нада, да ће та ствар пред скупштину доћи и повољно се решити. Место те накнаде одобрена је Стани као Јоргаћевој удовици пензија од 145 динара месечно, коју је до смртп уживала. Оба љена сина, Милан и Александар, постану „почасни" потпоручници у грчкој војсци. Горка школа живота, кроз коју је Стана још у својим младим годинама прошла; двадесетогодишље становаље љено у Хотину и чести саобраћај са многим отменим личностима; свест да су јој оба мужа били првп јунаци у српском и грчком роду и да су обојица славно погинули у одбрани свога народа; а уз то разне дужно-