Нова искра

ВРОЈ 10.

М ОВА И С К Р А.

СТРАНА 291

Као човек, дум Дван је био један од најбољих људп Позната је ствар, и сваки вам о том у Дубровнику може напричати пуно анегдота, да је дум Иван давао оскуднима и шаком и капом. Прича се, на пример, даје он, док јс био парох у Ријеци дуброва^кој, не једанпут целу своју примљену плату раздао сиротињи пре но што је до куће дошао. На вратима би га сестра питала: „камо, Иво. динари ?"; залуд га је патала, он их није донео кући. Сестра је, после таквих случајева, трчала за њим не бп ли му искамчила ма штогод новаца да најнужније кућевне потребе подмири. Вивало јеитогада, кад му дође који невољник у кућу и заиште што за јело себи и својима, дум Иван, кад је сам код куКе, дигне с огњиштн цео ручак и да га сиромаху. Што ће после сестра внкати и он гладовати, то му је било свеједно. Био је ои одиста дарежљив до крајности, до неразумности скоро. ЕБему новац није требао. Кад је, поставши каноником, добио већу плату, он је прву такву плату разастр'о по столу и викнуо: „Што ће ми ово, што ће мени динари? 1, Нису му требали доиста, и зато их је и бацао тако. Али је зато и стекао пријатеља у свакоме. У Ријеци дубровачкој нема сељака који га по добру не помиње. Ја сам их сам слушао како говоре о њему. У граду Дубровнику тако исто. Кад је дум Иван једанпут прошле зиме полазио са забаве српског Дубровачког Радничког Друштва, чуо сам једног радника који, гледајући за њим, рече: „више волим видети дум Ивана него свог оца." А био је оригиналан, чудноват мало, смешан ако се сме рећи у добром смислу, онако један нарочити тип

ГРАД ДОБОР У БОСНИ. Фотогр. сннлак.

осоОењак

то се види већ и по испричаном донекле. Особењак јс, па пример, био у говору. Он није интоновао речи обично, него је управо декламовао, готово скандирао. Али ни то декламовање није било обично, него са неким наглим прелазима у тону, с неким модулацијама неправилним и чудноватим. Почне Фразу тихо, готово нсчујио, неразумљиво, па одједанпут две три речи акцептује енергично, издекламује патетично, и опет се врати на првашњи тон. Имао је обичај и да се засмеје у сред фразе и да се, кроз смеј, обраћа ономе коме говори, непрестано запиткујући : „а ? а ? ...", као да тражи одобравање од њега. Замислите од прилике такав начин го- уђу у сакристију да се свлаче, рећи ће му један: „дум вора, па ћете видети како је тешко бивало ненавикнутом Иване, ако сте се хтели светити, ви се баш осветисте. издржати га. Да се човек поплаши од њега, или бар да Ми сви певамо како треба и како оргуље свирају, а

Чудан је био и кад иде. Одевен лепо или не, мантије читаве или мало поцепане, огрнут у зиму једним дебелим шалом, са засеченим полуцилиндром на глави, забацивао је и дизао високо главу, ону своју старачку карактеристичну главу, налик на Волтерову мало, са оштрим цртама, са ироничним али добрим осмејком ; и корачао великим одсечним корацима, лупајући при сваком кораку јако својим штапом о калдрму и дувајући на нос и на уста. Могли сте одмах, ако сте на Плаци били са станом и читали у својој соби пред вече, знати ко иде и куда: ето дум Ивана да прошета и сврати у Љекарницу Шарићеву, зборно место свију Срба И било вам је мило да видите ту симпатичну и оригиналну Фигуру старог Дубровника. Без њега стари град изгледа јамачно пуст и без израза. Човеку је изгледало да гледа некадашњи Дубровник, да гледа град светога Влаха из времена републике, кад види добру и ведру Фигуру дум Ивана кад у јутру пође на Пиле, па се помаља испод оних градских врата обавијених оним бршљаном који је он толико волео, и долази на Брсаље, место тако згодно за размишљање, које је он изабрао за место радњи свога Ђора. Д 8 ДУ је јако волео. Зато сте око њега могли често видети пуно деце. Нзему су деца сваки дан кући долазила да им он преведе латинске задатке и он се радо занимао с њима. Лепо га је било видети једанпут у позоришту, у оном старом али добро очуваном Бондином позоришту, кад су се давали ТггвИ атоп Ђакозини, како седи у последњој клупи партера а деца навалила око њега, са свих страна, нагла се и узјашила на клупу, па га запиткују и уносе му се у лице, а он одговара и ужива да одговара на њихова питања . ; . Могло би се још пуно говорити о дум Ивану као човеку, али је време већ да једном прекинемо. Место свега другога навешћемо овде једну од многих анегдота које о њему круже. Кад је, пре неколико година, било опело једном* виђенијем Хрвату, сви свештеници служе, служи и дум Иван ; сви певају, пева и он, али он пева за свој рачун, други текст и другу песму црквену, сасвим друкчије од њих. Поповима криво, мисле да то дум Иван нарочито чини из непријатељства према Хрватима. Кад

се збуни. Кажу да је у том погледу било врло интересантно слушати га кад проповеда у^цркви, а био је иначе добар говорнпк.

ви једини кварите." А дум Иван му одврати: „ја пјевам како ми душа хоће, и тако сви Срби чине, а само Хрвати пјевају како им се свира."