Нова искра

СТРАНА 364.

Ш НОВА ИСћ?А

ВРОЈ 12.

сасечене корене, гине тако претрпан и угушен ватреним језицима, чиј<з шиштаље и над њим мртвим пева погребну песму. Ни смрт није увек свршетак свега. Самртни ропац, последљи крик који се извије из болних груди, наглашујући крај живота, често је први акорд неограничене симфоније која ће се као око сталиог мотива вртети око покојникова помена и чиј ће наслов бити идентичан с именом љеговим. Ништа није тако дељиво као клевета, коју је пакост лансирала у свет ; она се при најмаљем додиру распрснс на небројене делиће од којих ће сваки молекил бити засебна целина, растући необично брзо и распадајући се, кад сазри, опет у најситније делиће. Само је потребан повољаи ветар, згодно расположеље друштвено, да глас све даље лети, рушећи пред собом све примедбе, све доказе, ликујући ипретећи; уздах му је пратилац, а злоба или досада — во1). Нема то нискости, којом се пакост пе би нослужила у своме трку; пема довољно толико блата, колпко би опа радо бацила на узвншено постоље, са кога сс хладно и мирпо смеши попрсје онога на кога је она управила своје копље. Фурије античких народа са својим бичевима од гуја биле су само играчка према оиим демоинма које пакост шаље у свет. Опе су мучиле само човека, овн, пак, муче, гопе и убијају не само човека, већ и опо чему је сав живот н.егов управл.ен био гоне чаеио име, спомен н дела љегова. Ну, често је клевети само досада повод, а сем тога; има још један узрок који наје тако уочљив као прва два, али је исто тако важан. Има једна врста л>уди који у себи самима, у својој души не налазе ништа, о чему би се љихов ум за извесно времвЗро^ао .бавитиђ они су толико слаби, да пе знају себе посшатрати ни дћти себи ' рачуна о извесним нроменама, иојавама и .осећаљима која се у љима појаве. Они у себи не налаз&-нпшта, све добијају са стране; утисци, који с поља на ,|их дејствују, покрет1чп су љихова рада, в љихоннх мислп, и.цхових снова; љихово уверење маље вреди од туђе речи. Они верују у све што им се добаци, јер иемају моћи да у то не верују ; све што виде, то њихов клонули мозак на свој начин обради, ироведе кроз небројене нијансе, не водећи рачуна о логици нити о могућности или немогућности. Они замишљају да су нешто видели — и то им је доВоЉпо; па као што не знају да коригују рад свога мозга, исто тако не знају ни да обуздају рад свога језика; све оне замишљене слике, сва она уображена делаља, која витлају коло кроз машту љихову, покуљају у извесном тренутку као бујица кроз прИчаља љихова. Они уживају у томе, да их сматрају за обавештене, свезналице, психологе; нико не ужива толико у љиховим причаљима, колико они сами; рођени су романсијери, јер у свему виде заплет, роман, драму ; ни према чему, што се других тиче, нису они равнодушни, јер им је то једина, или готово једина, душевна храна. Они се толико уживе у та своја маштаља, да често желе да им се уступи протекторство у њихову замишљеном роману; они страхују, пате, болују радидругих; мећу на теразије сваку реч, сваки поглед, сваки покрет; све има код њих неког дубљег узрока ! Такви су људи опасни, јер их има много и свугде, у сваком готово друштву можете наћи по један или више таквих егземплара; њихова маштаља непре-

кидно допиру у друштвене разговоре, разлевајући се гдешто као грдно језеро или, пак, као горски поток силно јуре у напред, правећи скокове, вртлоге и прскајући путем пену своју. Ваша обавештавања, ваша логика ту неће ништа помоћи, можете чак и врло лако бити исмејани; јер су често такви људи обдарени и јаким говорничким талентом. Много се зло такс изродило, многа су лепа осећања још у зачетку свом тиме угушена, многа је суза оросила сећаље на изнесене неистине, многи је цвет пао у прашину, многи је светао лик потамнео и ишчезнуо са позорнице једино као жртва тих дошаптавања, причања и паговештавања која на сваком кораку разноси ова врста људи. Љихова су дела зла, опака, по кадшто и писка, а они сами у суштини својој обично нису ни најмаље зли, пити нискога карактера; шта више, они у већини случајева и не саљају да се из њихова причаља може што рђаво излећи. Друштво, у кбме се такве појавс често понав.ља.ју, где злоба или необавештепост убијају најлепши дар, најЛ1арљивији труд, поштено име и светло чело — такво друштво самим тим доказује, да нема појма о части, па ма колико се ребрило, па ма колико на сва уста трубпло ту реч, градећи од себе браниоца и витеза љезина.... Част! — Ни један појам у друштвеном речнику није тако растегљив као овај. Сваки друкчије дефинише част, сваки је друкчије замишља и заступа; она је чак постала у неколико привилегијом извесних друштвених редова, међу којима бесни као какив силни, неумољиви тиранин, иагонећи их на иајлу])е подвиге, на најсмешније испаде. — Та за Бога, рећи ће вам се: није сваки створен за част! — Молим вас, зар вам никада није пало на памет, колика .се грдна иронија по каткад крије иза те речи? ГГзглода ми, да је тај појам само с тога створен, да се внди колико разних тумачења може човечанство дати за једну исту реч, колико је разних савести међу људма * и колико су дубоко људи потонули. Част једнога гранда створена је из са свим друге МЈ1 #|рије, но част каквог јадног радника; част газдачке кћери друкчија је, ио час? какве сиротице ! Што поднбси част једнога, не подноси част другога ; што једнога убија, то другоме можда ствара само једно нспријатно вече; што један брани с оружјем у руци, то други не сме ни да помисли да брани , шта више, не сме помислити ни да га има. Нижим се редовима на једно уво труби, да буду часни и да поштују туђу част, а на друго — да немају појма о части и да чак нису у стању да комс нападну на част. Има ли силније ироније на логику и морал од ове? То је лабудовска песма хуманости, сутон човечанства.... Људи су изгубили подобност да ваљано оцене смИсао части; код љих је она идентификована с предрасудама нојединих друштвених . редова, њу замишљају као нешто, што стоји изнад људи, изнад друштва као вечит и стражар над именима, над домовима, над миром, место да је замисле као подлогу, као темељ тога истога друштва, као квинтесенцију' живота друштвеног. 'Јују се изрази: „Моја ми част налаже", ^Официрске — трговачке — чиновничке ми части!" Цепају је на делиће, сваки је себи присваја, сваки замишља, да је узео патенат на њу; она буди таштину, раздваја људе и по каткад руши баш оно, што би требало да одржава* Нзени ритери, газећи