Нова искра

БРОЈ 12.

СТРАНА 365.

Ј е на Ј е Д Н0 Ј страни, замишљају ; да је на другој страни подижу; она је толитсо ослабела, да су јој потребни подунирачи, онаје избледела, клонула, малаксала од силпе злоупотребе, од учестаног протуран.а кроз иглене уши. Осећање части требало би да буде најлепша одлика човечија, а међутим, постало му је иајобичнија играчка. Онаје једна, недељива, општа; код ње нема раздела, нити подраздела ; она је дата свима за све. Нападнете ли на част једнога, напали сте на све ; покушате ли да неправедно оборите понос и најмаљег дома, заљуљаћете и целину; баците ли под ноге част ма и најбеднијег створа -— раскинућете у исти мах и општу част која се као танка, једноставна нит провлачи кроз цело човечанство, додирујући свакога а не припадајући никоме поиаособ. Част није ујачини песнице, нити у великим устима; н>у не разуме најбоље онај који о њој најодушевљеније зна причати, већ онај који је и код других уме довољно да штити и пази од повреда, који зна, да повредом туђе части уништава своју. Како је данас замигаљају, није она ништа друго до медено гумно, по коме страсти по-

ма да су му битне особипе као дим отишле, винуле се у други свет, поставши недомашне за слабо човечанство,

Трпеза у Војној Академији

Кухиња у Војној Академији јединаца воде своје бурно, бесно коло. Божанство части је спаљено на друштвеној гломачи, а из његова пепела подигло се чудовиште неко, које се кити истим именом,

Част је постала шимером. Човечанство хоће забаве, хоће радости у животу, јер му дани пначе теку досадно, једнолико; оно тражи уживања на сваком свом кораку; сваки његов рад, најзад, упућен је на то, да}муда могућности, да каткад ужива, да благује на миру, да се"сло* бодно одмори од тешкога рада у младости. Ово је и оправдано и потребно. Ну, има доста јака војска људи, којима је забава кедини рад, једино занимање, који из једнога вихора страсти Г^ећу у други, из једнога уживања — у друго; то су људи који замишљају да је сав свет створен њих ради, да су остали људи само за то ту, да њима угађају, да им пружају забаве, да им се клањају. Ти су људи изгубили осећај за лепо, добро и племенито, а у трку за уживањима нису стигли да свој ум обраде, те целога века остају умни богаљи, размећући се оним неколиким мрвицама знања, које су онако на дохват покупили, као да Бог зна шта знају; то су људи, код којих су сви живци обамрли, сем живаца симпатикуса; све је код њих некако настрано, усиљено, болесно; они су изгубљени за иородицу, па према томе и за друштво, за човечанство, Част им је урезана на језику,