Нова искра

ВОВА МСИРА

СГРАНА 373.

можете огледати сваки дан. — Ак.о лве лу ше>адрхте за спајањем, или песто, што је још боље, ако се у хармоничном сагласју сусретну њихови ме1)усобни таласи, па се здруже, па се шљубе; онда ето, та два бића, што једно друго себи Привлаче, везана су ланцем много чвршћим но што је гвож^е. То нису само љихови погледи што су се везали, но и цело љихово биће. Ако је сагласност потпуна, оида је веза нераздвојна. Сваки покушај противљења тој вези био би узалудна мука. Она ће се по невољи и у смрти извршити. Ако има несугласја у сусретањима дрхтања, онда постаје антипатија и најбоља паметовања ту ништа не помажу. Овај ми је човек антипатичан; ово ми женско дражи нерве. Не покушавајте да исправите први утисак, то би била узалудна мука. И тако, на Албиреу, ова дрхтања душе, ова етарска таласања ми видимо тако као што ви видите с помоћу светлости; примамо их с помоћу свог електричног чула, што је вама непознато. Ова електрична дрхтања, која су

— То није немогуће. Не уме ли електрицитет растворити капљицу воде и поново одвојити оксиген од хидрогена, кад су је својим спајањем и створили! — Ти ћеш то, као учен човек, знати објаснити. Ја сам остала жепа и не умем ништа да објасним. — Дакле, наставих ја: иде се тако далеко, да се изгуби свесност својега бића, па се управо умре да се поново роди? Разумеш ли дакле сада, да наших седамнајест чула, којима управља прво међу њима, чуло електрично, дају осећаје према којима највећа уживања, што их на земљи окусисмо, нису ништа друго до туои. утисци молуска? На каква нас светлост облева! Какво цвеће ! Какав мирис! То је ко неко непрекидно усхићење! Ох, кад би дошао, кад би ти овде био ! ■—• Не би ли ме могла повести ? повиках и потрчах к њојзи. — Ходи!

Питомачко оружје

као и сама атмосфера љубави, вама су иезнана на земљи. Ви осећ*ате л>убав од прилике тако као што глув чује музику. — Ох ! рекох: како си незахвална! — Али не, мој обожавани, ја се свега сећам. Али помисли да је љубав чврсто спајање двеју душа. У љубави земаљској никад се потпуно не спајају. Али овде, где је електрично чуло потпуно развијено, наша су етерска тела као два електрицитета којн се стапају у муњу. Спајање је тако силно да од р два бића, која се загрле, остане само једно. — ТСао оксиген и хидроген који спајајући се изгубе своје облике да начиие каплшцу воде : оно светло зрнце, Које садржава у сеои све небесне дуге, и обухвата васелену. Па шта онда ? — Е лепо! Онда се могу поново наћи. Ја не знам како то бива, али се васкрсне.

Ја је узех у наручје, приљубих своје усне уз њене, и видех у један мах, у сред неке плаве светлости, врло нежне и врло умилне, како ме Дора подиже на неизмерним крилима. Ја се савих око њезина тела, и изгубих се у усхићењу. Многобројна бића, која лећаху по атмосфери као и ми, имађаху вилински облик, са пипцима, електричним зракама, ваздушним дозивалима, што без сумње предста,вл>аху нова чула, о којима ми она говораше. Ја осетих да сам у мах био пренесен на једну сунчану планету плавога Албиреа. Са камених висина падаху плаве воде и отицаху ка неизмерно великој градини, постављеној цвећем брилијантске боје. Тице сјајних перја изгледаху осветљене саме собом, и својнм цвркутањем испуњаваху ваздух. „Прођимо ову светлост, рече ми: хајде ка вечерњем хоризонту, и одседнимо у ноћној палати". Пошто облетесмо осветљену полукуглу, приспесмо