Нова искра

СТРАПА 374.

ТТ 0 В Л И 0 К Р Л

ГЈРО.Т

у полуноћ. Све литице, све рашће, сва бића гораху у некој светлости плавој, зеленој или ружичној, светлећи као фосфор или као ®луор Ово стење има без сумње особину као и фосфати и сумпор барита, који упију сунчану светлост за дана а иуштају је у ноћи. Бића што лећаху, беху такођер светла, на прилику луциоле (мале животињице што светле). У овом крају света ноК није нигда потпуна, прво због овог чудповатог светљења фосфора који избија из свију тела, а затим и због другог сунца Албиреа, коме удаљена светлост готово никад нс престаје, а исто тако и због прстена, слично оном Сатурнову, који осветл 5 еи од два сунца разпе боје изгледа час плав, час жут, час опет зелен, и распростире по овој поћи најчудноватије светлости. Како је сиротан и мален нага земаљски свет, који ми сматрамо да је све и сва, када се сравни са овим надземаљским чудима! Моја лепа и мила Дора са љубављу носагае ме на својим крилима, и ми сађосмо на обале једнога језера, под један веома велики хладник на слику и прилику дрвета чије се гаироко лишће простирало као неки зеленп хладник над ћилимом од маховине, засејаним тисућамп малих цветића. „Ево, овде је мој стан, рече она. Одморимо се." 3 својој раздраганости, у свом усхићењу хтедох је загр лити и са њених божанских усана наслађивати се њеном љубави; али тек што је ногом стала на земљу, а њеп земаљски облик одмах се преобрази у други неки, сли чан оним бићима каква смо сретали кроз ваздух. То не беше више моја Дора. У осталом она беше јошлепша и још сјајнија и крај ње осетих да сам само земаљски црвић. „Да ме љубиш и даље, и да ме довека љубиш, рече она, довољно је да се умре. Остави земљу. Овде бићеш мој. — Па зар нисам оставио земљу, одговорих јој са свим изненађен. — Не, погле!" Она ми полако дотаче чело крајичком пипаљке и ја осетих јаки, електрични потрес. Отворих очи и обретох се сам, седећи на великој столици. Моје драге нестаде. Ја више ни најмање не сумњам, да она збиља обитава на овој Звезди Лабуда. Она ме тамо зове и ја ћу је у скоро опет наћи. Ја је волим више но игда. & * ' :ј: Таква беше прича Андрејииа. Ово привиђсње тако га је дирнуло, да од тога дана његов дух блуђаше далеко од земље. Љегово јадно здравље брзо опадаше; али он живљаше срећно у своме сну, — са жељом, са уображењем да га види остварена. Ја не бејах изненађен, кад ми после неколико ме сеци од овог чудноватог догађаја о коме сад причамо, јавигае да је мој друг напрасно умро. Једне лепе летње ноћи, можда посећен истим привиђењем, бегае се испружио на исту столицу близу великог екваторијалног догледа, управљеног на Албиреа, и сутрадан у јутру мишљаху да на њојзи спава. Али његово тело беше са свим ладно. Са његове десне стране бегае пала једна флашица са киселином цијано-хидричном, од које је једна кап довољна била да раскине везе што спајају душу Са телолг, оа францускога преве^ Д ХрсШић

0, К1ИЗАЈ 0Е, КЛИЗАЈ.... ДоШЛА ЗИМА .... Хлддно .... ДоЛИНА ЛИ, ВРИЈКГ СВЕ ТО НАг'о ЧОВ.ТЕК ГДЈЕ ПО ЦВЈЕЋУ ХОДА ; Бијугаве стазе претгпао снијег; Хватила се кога свугдје изнад вода. Но у тебе крв ј"е и вујна и врела, и док вјетар шиба тебе љубав грије, И ти хрлиш тамо гдје се младеж смјела Бесело по р'јеци замрзнутој вије .... 0, клизај се, клизај по површју ледном, МлАДА СИ и ЗДРАВА па би да СЕ КРЕЋЕШ ; Ал', знај, у животу поклизнеш ли једном, То кораком чврстим ви1пе поћи нећеш ! . . .

ч

2.нмишрије X. ЈУ!икић

дучо ,

Б Р И Г А РОМАН НАППСАО ХЕРМАН СУДЕРМН (12)

(( вршетак) XXII.

/ранилац је завршио. — Жарор прође кроз пространу поротпичку дворпицу, чије су галерије биле начичкаие главама. А.,ко оптужени опет не поквари утисак сјајис одбрапе каквом несмишљеном речи, биће спасен. Одговор државнога тужиоца нико и не саслуша. А сада зазвекнуше лорнети и догледи. Сви се погледа упреше на бледога просто обученога човека, који је седео на истој грешничкој клупи, на којој је пре осам година седео пакосни слуга. Председник запита, да ли оптужени има још гата да изнесе у доказ своје невиности, „Мир, мир!" прође жа-гор кроз дворницу. Али се Павле подиже, па рече, прво тихо и муцајући, па све поузданије и поузданије: „Жалим од свега срца, што је узалудан труд, који је уложио господин бранилац да ме спасе. Али ја нисам тако невин у овој ствари, како се он труди да представи." Судије се згледагае. , Шта то значи ? — Зар ће он сам себе да терети?" „Рекао је да сам услед страха био готово ван себе. Да сам радио у неку руку у безумљу, које ме је у томе тренутку учинило неурачунљивим. — Али то пије било тако." „Скраће себи врат", зачу се из слушаонице. „Ја сам свега свога живота живео плашљиво, повучецо, и мислио сам, да не могу никоме у очи погледати, премда нисам имао шта да кријем, али атсо се у овој прилици будем понагаао кукавички, чини ми се да ћу у то.м мање успети него ли икада, а имаћу у овој прилццп доста разлога за то. — Господин бранилац представио је мој рапији живот као узор свих' врлина. Али то нпје тако. — Мегш је недостајало достојанство и самосвсст; — ја сам се сувигае грешио о људе и о себе самога. — И то мс је вазда гризло, премда с тим никада