Нова искра

12. Н 0 В А И7С К Р А СТРАПА 375.

Борење сабљама у Бојној Академији

нисам могао бити на чисто. — Сувише се било свалило на ме, те нисам никад могао слободно оданути, као што је то потребно човеку, ако неће да затупи и да се запусти. „Али ме је ово дело ослободило и дало ми је оно, што ми је толико педостајало, — оно ми је велика срећа; па зар да будем толико незахвалан, па да га одричем ? —- Не, то нећу. — Затворите ме колико вам је воља, а ја ћу преживети то време и почећу нов живот. — Па с тога хоћу да кажем: Ја сам свесно запалио своје имање, никада нисам био присебпији пего ли онда, када сам просуо канту с петролејем преко свога жита, и да ми Је да дапас дођем у исти положај, тако ми Бога учинио бих то опет. А што и не бих? — Што сам разорло, било је дело мојих руку — створио сам га у низу годипа тешким радом и могао сам учинити с љим, штојзам хтео. Знам ја добро, да је суд другога гледишта, и с тога ћу спокојно одседети своје време. Али ко је то претрпсо штету сем мепе? — Моја су браћа и моје сесгре сви били у добрз г , а мој отац — — ту застаде за часак, а глас му задрхта, када настави: „Та зар не би било

живео је тако тихим животом, а морао би свршити тако јадно. С тога је боље што га смрт снађе као гром, који човека убије посред среће. То је моје мншљење, ја сам пречистио са својом савешћу и немам потребе икоме да дам рачуна, сем Богу и себи самоме. А сада нека ми се суди." „Живео!" разлеже се по целој дворници један снажан глас са клупе за сведоке. То је био Дуглас. Седа јуначка прилика беше устала, очи му севаху под густим обрвама, а када га председник опомену на мир, седе пркосећи и рече своме суседу: „С овим се могу поиосити, је-л-те?"

XXIII.

Две године доцније отворише се једнога лепога јунскога јутра црвено обојена врата на казнионичкоме зиду и нропустише једнога осуђеника, који ведра чела погледа у сунце, као да се учи да поново сноси љегов сјај.

боље да је мој стари отац последње године свога живота провео у миру и спокојству код једне од својих кћери, него ли онде, куда се ја сада спремам. „Судбина није тако хтела. Капља га ударила, а моја браћа веле да сам му ја био убица. — Али моја браћа никако и немају право да суде о томе, јер нити познају мене, нити оца. Они су се целога свога века бринули само за себе, а мене су оставили да се сам бринем о оцу, о матери, о сестрама и о имању, а ја сам им био добар само кад им је што требало од мене. — Они ми данас окрећу леђа, али ми ни на даље не могу бити више туђи, него ли су ми били. • „Моје сестре" — он се окрете клупи, иа којој су седеле као сведоци Грета и Катица, застрта лица и плачне, а глас му беше добио благост као од уздржаних суза, „моје сестре такође ме се отресају — али љима радо праштам, оне су жене и нежне грађе — а иза љих су два туђа човека, којима је лако да се ужасавају мога нечувенога дела. Сви су ме сада оставили, — Не, нису сви," — а преко лица му пређе осмејак, „али томе није место овде. Али једно још хоћу да кажем, па ма изгледало да сам убица: Не жалим што је отац платио главом на своме Нослу. Већу сам љубав указао према љеМу, што сам га убио, него да сам му сачувао живот. Био је стар И 1 неМоћан, а што га је чекало, то је поруга н срамота, —

Махао је завежл.ајем, који је носио и погледао је немарно око себе као човек који још није на чисто о правцу свога пута, али коме је у основи све једно, ма куда залутао. Када прође поред забата од казнионице, спази једне кочије, које му се учинише познате, јер застаде и стаде премишљати. Затим се окрете кочијашу, који се са седишта поносито саже у својој кићанком украгаеној гаубари. „Има ли ту кога из Хеленентала ?" упита он. „Има, господар и госпођица. Дошли су по господина Мајерхефера." А одмах затим зачу се са степеница: „Ха, §во га већ — Јелисавета, гле, ево га већ!" Павле полете уз степенице и оба се човека загрлише. Тада се отворише тихо и плашљиво тешка врата и пропустише витку, у црно обучену женску прилику, која се с болећивим осмејком наслони на зид и мирно причека, док се не пустише. „Ево ти га, Јелисавета!" рече с5?ари. Руку у руку стајаху сада једно наспрам другога и гледаху се у очи, затим она наслони главу на његове груди и шапташе: „Хвала Богу, што сам оиет код тебе/'