Нова искра

ВРОЈ 12.

Н 0 В А ИСКРА

СТРАНА 381.

хвале технику којој еличности налазе у Ондричека. Мла- 1 дост Кубеликова, нрви љегови овакви кораци по уметничкој стази — јемство су љегове величине, а предзпаци још лепших и славнијих дана. Још се по Бечу у велике говорило и писало о овој словенској звезди, а дођогае и сликари да заокругле представе бечких уметничких кругова о чешкој уметности. Први стиже Јожа Уарка , моравски сликар, који изложи своје радове у уметпичком атељеу фирме Митке (БогоЊеа^аззе). То беше читава колекдија, рекао бих, живих типова и крајева. Други дође ВеКеслав Сохор, који изложи у Уметничком Дому . (КипзНегћаив) своју вслшсу слику Бој код Стрежетица (1866. г.) Иза огшх изложи А. Худечек у салону Писке (Рагкгтг) своје изврсне минијатуре. У току овог месеца заказана је изложба и Радимскога који је у својој ужој отаџбини већ стекао лепога гласа као сликар. Најоригиналнији од ових сликара ипак је Јожа Уарка који живи у Моравској, где проучава словачки живот и тражи у њему моменте заслужпе сликарског представљања. Његова изложба представља одабрани нпз карактера пуних особите дражи и лепоте. Из ових радова веје толико чаробности да јој се гледалац и нехотице подаје, а у исти мах поклања и своје симпатије честитим Словацима. Бечки листови (који су према свему словенском веома уздржљиви) пигпу о овој изложби са пуно хвале. Тако, Нова Слободиа Преса (Кеие Ггеје Ргеззе) доноси реферат из којег вадимо овај уломак: „На бечким сликарским изложбама увек налазимо и нове чешке уметнике, те се чудимо, како је пуно талената у овој земљи !" — За Упркине радове вели: „Гледалац их нс може никад заборавити, макар их свега једанпут видео, јер њихов темпераменат и карактеристика дубоко утичу на душу. На његовим сликама све је модерно, а цртеж необичног верва. Израз лица његових типова пун је карактера. Потези су му лаки а пуно изразни. Не воли детаље колико епохалне утиске. Упрка, је један од иајзанимљивијих и најоришиалнијих уметника које аознајемо..." И критичар Новог Бечког Журнала (Иеиез "Шепег Јоигпа1), оцењујуКи Упрку, вели између осталога: „Од оних великих утисака с изложбе Пољака Матејка не сретосмо се још ни са једним словенским уметником који би овако снажно и ентузијастички нагињао словенекој народњачкој уметности као што то нађосмо у Упрке. ЈБегов круг није огроман али је сликар у њему јединствен маестро. Чешки уметници Брожик, Хинајс и други више су међународног значаја, док је Упрка потпуно оригиналан, исто као што је и народна песма потпуно оригипална према уметничкој. ЗБегова појава може се обележити као једна од најзанимљивијих у народњачкој словенској уметности..." Као што смо горе споменули, Већеслав Сохор изложио је свој рад Бој код Стрежетица. Ова слика представља моменат када се сукоби аустриЈСка коњица са прајском војском. Немачки критичари веома истичу овај рад, те веле: да се овако уметничко дело скоро није видело ни у Немачкој ни у Аустрији. Слика је огромних размера, јер заузима читаву страпу простране изложбене собе. — На овој слици нарочито хвале уметников успех у представљању овог историјског момента; а поред овог ванредну репродукцију коњских покрета у окршају. И А. Худечка пожео је успех који је пун части за Чехе. Између разних критичара нарочито се истиче Бечки критичар Оервајес, који је ове пејзаже пуне осећаја и живе лепоте успоредио са производима великога Тургењева. Ни више части ни лепшег поређења! Ј. Зд. Раушар.

Ђорђе Павловић, 1 државни саветник у пенсији. — 0 овој сдидп доносимо па. другом месту овога броја чданак Г. Др. Ж. Перића, проФ. В. Школе. .

Зграда артиљериске школе. — Још године 1837. основао је Кпез Мплош Велики Војеиу Школу у Пожаревцу. У њој почеше спремањо 32 иладића под управом СтеФана Хсркаловића. Али оидашше нриликз и лнчни рачуни брзо угушишо овај ночетак. — Догађаји из 1848. годиме који се муљсвито разиосише по делој Јевропи, пагонише и српске највише кругове да озбнљпо разлпсло н пораде на оспиваљу војнпчког завода из којег би излазпло спре.ипе старешппе српској војсцп. Стевап Кинћанпи, Илија Гарашапнн и Фрањо Зах највише се залагаху у овол нослу. — 13. јануара 1850. годипе упутп Илија Гарашапин, тадашњи мипистар председник, Државном Савету свој »Иројекат Устројспија Артплериске Школе« т. ј. данашње Војне Академије. Према овојг пројекту, а по одобрењу Кнеза Милоша Великог основапа је Артиљерпска Школа б.марта 1850. године. За управптеља овој школн постављеп је многозаслужни Фрањо Зах, који је тада био српски дпвилни чпновннк, а који је том прилпком'добио чнп артиљериског капетана. Првп курс артиљериско школе (1850 — 1855) свргаилп су и добшш чин 11. октобра'1855. год. овп иптомдн: ј- Тихомиљ ЋиколиК (ђеперал п министар војпи), Шилојко Лешјанин (ђенерал п мипистар војии), -ј- Коста С. ПротиИ, (ђенерал, министар војни, краљевски намесник), | Александар НиколиИ (пнжпњерски пуковннк), | Тодор Бојови/Г (ђенаралштабнн потпуковпик), Василије ЈапковиК (артил. потпуковнпк), НиКифор Јоваповп/1 (сад артпљ. пуковник у пенсији), Марко КатаниК. (сад почасни ђенерал), | Арсеније СтанојевиК (арт. пуковник), •}• Лазар ВојводиИ (нега. потчоручнпк). Школа п стапови беху у први мах у зградп тополнвпиде која је била па оиом месту где је дапас велика пова зграда Војне Академпје. Како је изгледала зграда артиљоријске школевиди се на нашој слицп. VI. класа питотаца Војне Академије (1861.- 1860.) — Да бп се видела пошња и спољашњи изглед некадашњнх питомаца В. Академије доноснмо слику VI. класе. Да бн слика била јотп заппмљивија постаралп смо се и за имена пптомаца које представља. Гледајући у слпку, у горњем су реду (с лева па десно): -ј- Мирко Савпћ (пеш. поручнпк), Михаидо Магдаленић (ђенерал), •[• Михаило Илић (ђене ралшт. мајор), -Ј- Коста Укропипа (ђенералшт. капетан); у средњем: Стеван Дукбвић (почасии ђенорад), ~-ј- Светозар Љочпћ (ппж. пуковник), Радомир Путппк (ђонералшт. пуковник у пенс.), Тома Јовановић (резерв. ђенералшт. нуковпик), •)• Милан Мплпћевић (инж. поручник), Павле ШаФарик (почасни ђенерал п држ. саветннкХ; у доњем реду: Кока Мнловановић (ђоперал у пепс.), ј- Мнлан Спирпћ (ннжињер. поручник), Јован Д. Прапорчетовић (поч. ђенерал), | Милош Андрејевић (арт. капетан), Тодор Поновпћ (резервни нотнуковник) и Јевреа Велимировић (рез. ђенерал). VIII. нласа п^: омаца Војне Анадетије. — У горњем су реду (с лева на десно): Стојап Бранковић (ппж. нуковник), ■(■ Лазар Спасојевић (пнж, канетан), | 'Бура Димић (пега. пуковпик), 1 Тодор Весић (ишк. мајор), Чедомпљ Миљковић (инж. пуковнпк); у средњем: Јован Дамјановић (пега. пувовпик), Коста Радисављевић (ииж. иуковник), •)• Сретон Стојановнћ (арт. нотноручиик), Тодор Грубановнћ (ненс. коњички потпуковник), Никодијо Сгеваповић (артпљер. нуковник), I Стеван Грујпћ (ђенералшт. мајор, проФ. у В. Академији); у доњем су реду: ј- Михајпло Стојаиовпћ (пега. капетан), •(• Коста Костпћ (артнљ. мајор), Коста Пантић (артиљ. пуковпик), | Мпхајило Симпћ (коњички капетап), -ј- Петар Јоваповић (негаад. канетап). Стара зграда Војне Акадетије. — Још када су први питомци Артиљериске Школе ступили у завод, довргаавала се зграда Војне Академије, која је својом Фасадом окренута према леној улици Кнеза Мнлоша Ведиког. Ова је зграда и данас део зграда Војне Академије, а у њој су: унравникова канделарија, курс Вишо Академије, разни кабинети, библиотека, дитографија, адмннпстратнвне кандсларије и управников стап. Нова зграда Војне Академије. — Тек прошлс "године Гдовршепа је и подигпута, иа месту некадашње Тополивнице и Артиљериско Школе, величанствена, скоро раскогана зграда Војне Академије. Србин у љу с ионосом гдеда, јер оиа, према најскромнпјим почецима, представља на крају недесето годипе редак успех иеуморнога рада и паиредовања школског. У овој се згради уче српски младићи,'како ваља свој род љубитн, како ваља свој живот, кад жељенп куцие час, принети на одтар Отаџбипи, Краљу н Српском Уједпљељу. II пајзабринутије српско срцо излазп пз овог дома задовољепо и утегаеао, јер омдадипа, која је у њему, високо цони и разуме свој иозив. Наставници у Војној Академији. — Доиосећи слику наставничког збора Војпе Академнје, одужујемо се љиЉвуГраду н старању;да овај угледни запод вазда буде на впсини^свога позива, ;да Отаџбина у њиховим учешшнла добије спремпс и ваљапе војпичке старешине, а неослобођено српство остварење петвсковних нада и жеља. —