Нова искра

ИРОЈ 2.

говор, оуседоки, готово сестрински разговор о дому, о деци, о летини, о путовању, о чудесима божјим и људским у латинском вечном граду! Ја сам то слушао са милином, са каквом сам ретко кад читао лепу причу или песму! И кад већ изађосмо, не заситивши душу ремек-делима уметности, као што смо других јутара чинили, ми смо ипак изигали ведри и задовољни!.. Ето, то беше тај „необичаи гост" у кући светога Петра. Не беше то какав живи, телесни створ, каква обично замишљамо кад је реч о госту; беше истина жив; али крилат и невидљив, — беше сраски језик, који ретко кад, може бити и у сто година ниједном, не одјекује под сводовима величанственога Петрова дома! 0. Млтдвуљ

)\кварели ШОФЕЛИЈА високог ружичног неба блесну вечерња звезда; Јецајућ напукло звоно са трошне цркве звони, И звук се у небо губи, а ветар струји благо, Повија травицу меку и мрак пред собом гони; И луч засветли погде с прозора избице мале, Нија се двороги месец и јасне звезде се пале! А кроз равнице плодне суморна река хучи: Вечита очајна песма... Уморни таласи плачу, И трска погнуте главе боно, жалосно шуми, Све дршће под страшним дахом. И с пљуском врисак се зачу И смех грохотни затим ... Двороги месец броди, А мртва, несрећна дева плива на бистрој води. XV Н О Ђ, Пуста и глуха тмина, нигде да звезда блесне, Са бедом печал и јади на црну земљу пали ; Цвили под њима земља и мрачном високом небу На тешку судбу своју боним се гласом жали, А небо заплаче с њоме и суза покоја кане, И са громовним треском муња ватрена плане. V А Ноћ на црном коњу језди кроз пуста поља, Облаци кб мрачна круна над старом главом стоје, Ветарац са седих власи тајанствен шум разноси, И сетна чује се песма, — то бака мргодна поје, Хитајућ дому своме на* мрком сешлу се њиха, Под њом се гранчице крше, и песма губи се тиха. Д. Ј. Димитријевић. "

)- Др. Светозар Милетић (УСПОМЕНЕ И РЕФЛ.ЕКСИЈЕ 0 ЊЕГОВУ ЖИВОТУ И РАДУ). — П роф . Г. Герши^ Погибе необичан, редак јунак на политички-друштвеном разбојишту, издахну већ давно рањен лав — умро је Светозар Милетић. Спустили су мртво тело његово у гроб, и нама, епигонима и пигмејима, који смо га физички надживели, остаје сад само то, да, за њим тугујемо, да се успоменом његовом жалимо и, што је најглавније, да сведемо биланс његова живота и рада, да покажемо колико смо разумели идеје и тежње његове, колико умемо да оценимо труде његове и резултате рада његова и какву мислимо ноцрпсти поуку из свега делања његова. У младости својој, пре тридесет и пет година, ја сам као политички ночетник имао част и срећу вршити службу крилнога ађутанта уз Милетића, као политичкога шеФа и команданта; под њим сам почео срицати политичку азбуку; ја сам био и остао један од оних, који су изишли из његове политичке школе. Као такав ја сам био дужаи примити се понуђена ми задатка, да за овај часопис напишем Милетићев некролог, ма да сам добро знао и осећао сву необичну тешкоћу и деликатиост тога задатка. Сваки некролог, који је 1е§'е аг(л8 написан, треба пре свега да отночне с изразима туге и жалости за покојником о коме је говор; то је сасвим природно и логички основано. Ја сам досад већ више пута држао надгробне беседе и писао некрологе и мени је добро познат цео фонд израза и Фраза, којима изобилује наш језик у таквим жалосним приликама, али ево сад, кад бих хтео да дам што јачега и потпунијега израза својој и општој народној тузи и жалости за Милетићем, ја не могу да нађем прикладну реч ни' фразу, која томе одговара; сви већ уобичајени и познати изрази, све најодабраније и најзвучније реченице, којима се туга исказује, сва та некрологијска Фразеологија — све ми то изгледа слабо, бледо, оскудно, све је то већ унотребљено, истрвено, истрошено на ситније, другокласне величине, па зар то сад само тек да се подгрева, да се понавља, кад ваља ожалити Милетића? Помислимо само, колико је већ пута поводом смрти разпих мање или више истакнутих личности цитиран онај познати, веома згодан стих: »Напш дани све су блеђи, а јуиаци све су ређи (( , а ако икад, то је тај стих баш сад био на месту, кад је реч о Милетићу. Ту би сад ваљало да је жив Сима Сарајлија, па да смисли и скује иеке особите, громовите, јединствене речи и изразе; а за мене у овој прилици остаје само оно што песник рече: Овака туга та се ие лечи Оваки боли пемајгЈ рвчи.... Има већ скоро две деценије, како је Милетић сишао са јавне позорнице, како је политички преминуо, али је ипак још живео, дисао у средини народа, стајао је у куту, у дну јавне друпггвене позорнице као нека особито драгоцена декорација, као символ једне прошле знамените епохе, као нека освештана реликвија из минулих дана. Нација, као и поједини човек, крије од себе саме мисао о оиадању своме, о ненакнадним губицима својим; докле је народ још знао, да је Милетић жив, да још дише, осећа и премишља, дотле је он још крио од себе мисао о големом губитку своме, гледао је саломљену сенку свога пегдашњег вођа и апостола очекујући зар да ће можда још једном ма за часак сенути варница пегда снажнога духа његова, да ће чу-ти још коју реч његову.... Али у животу