Нова искра

ВРОЈ 2.

II О В А И С К Р А

СТРАНА 4 3.

нема новратка, суморан отарац не доби више никад мушке снаге. Сад је све то свршено и кад је кроз народ одјекнуо глас, да је Милетић умро, онда је у души народној болно задрхтала најосетљивија;; жица, онда га је на мах свом силином обузела тешка и суморна мисао, да је с Милетићем сишла у гроб не само једна знатна индивидуа, него цела једна знатна и светла епоха у животу народном. Особена снага Милетићеве личности, поред осталога, била је баш поглавито у томе, што је он био један од оних у историји социјалног развића и људске мисли тако ретко посејаних, особено конструисаних. типова, који представљају „архитип с< (као што Дрепер каже) или амблему целога једног илемена, целе једне политички-националне групе у извесном одсеку њеногаживота и покрета; у његовом су се нервном систему најјаче реФ.чектовале тежње и мисли, које кретаху његовом епохом; оне су прошле кроз призму његовога јаког и великог ума, добиле у њему свој пречишћен, дестилисан израз, кристалисале се у прецизно обележене облике — и Милетић је постао судбом одређени носилац, аностол и мученик њихов. У последње време имадосмо више пута пемилога повода да с уздахом кажемо како »стара гарда изумире®, а сад, кад је умро Милетић, сад се срушио центар њен, сад је легао у гроб највећи и иоследњи типски представник и 8рт1из гес!;ог њен, који као умни и морални горостас беше високо израстао изнад поколења свога те стајао као на далеко видно обележје, као кула светил^а својега доба. А сад шта да кажем о ншвоту и раду Милетићеву? 0 њему се не може писати једна обична биограФија, него историјска студија. Дрепер је казао да је »живот индивидуе минијатура или модел живота нације", па даље каже: »ко је год изучавао Физику и интелектуалну историју индивидуалног човека, признаће како је њом за дивно чудо обележена социјална, историја"; ма да је та теза његова још једнако предмет снора у социјологији и ма да се она мучно може потпуно одржати у ономе смислу, у коме је он разумео, ипак је несумњиво, да та Дре^Јерова поставка стоји, кад је реч о индивидуалној историји и раду једнога од виших индивидуалних типова, у које спада Милетић, у коме се, као што мало час рекох, збиља оличавао живот целога народа. Ко, дакле, хоће да оцрта и карактерише живот и рад тога човека, тај управо има задатак, да пропрати и пређе целу политички - друштвену историју пре-

косавскога Српства, па донекле и целога Српства, кроз скоро пуних четрдесет година. А кад тако стоји ствар, онда ја, разуме се, не могу ни помишљати на то, да за овако кратко време, које ми је на расположењу, притиснут још свежим утиском тешкога народног губитка,, напишем једну исцрпну студију о Милетићеву животу и раду. Нростран историјски материјал, који обухвата толике разне моменте, толики низ појава, Факата, прилика и неприлика, < ; ји предамном као брдо, које ја не могу овако на брзу руку прејездити ма колико мамузао свога већ прилично посусталога списатељског пегаза. Но осим недосгатка потребнога времена и сталоженог расположења за сабирање и сређивање Факата, за једну брижљиво израђену студију са потребним колоритом и подесним распо- • редом материјала, има за ме овде још једна тешкоћа; она се састоји у ономе, може се казати, дуализму у Милетићевој природи и у његовом раду, јер је он био с једне стране дубок мислилац, који је имао талента и склоности да у философској осами проучава и третира социолошке научне проблеме, а с друге је стране био у исто време активан политичар, који је слазио у арену и вртлог дневног политичког живота и покрета као борац и агитатор у вишем, најплеменитијем смислу те речи. И те се две стране његова бића и његова рада уплећу и преливају непрестано једна у другу тако, да их је тешко или управо немогућно одвојити и засебно третирати. Не може се говорити о Милетићу као публицистичком писцу, дакле књижевнику, адасе недодирне, и то потање не додирне, његов тако огроман и замашан практички политички рад; као што с друге стране опет не можемо говорити о њему као политичком апостолу и борцу а да у исто време не истакнемо његов велики литерарни публицистички таленат и његову солидну научну спрему, према чему он није спадао међу ирактичне рутиниране политичаре обичнога калибра а тако; исто није био само тек версиран и извежбан писац новинарских чланака, .који се радо и лепо читају и подмирују дневну нотребу публике и момента, али спадају у лаку умну робу, која се махом оснива на танком наиабирченом знању и остаје на површини предмета и питања не улазећи у темељитије претресање његово. Према томе двојству у Милетићевој природи одиста је тешко говорити о његовом животу и раду у једном чисто и строго литерарном часопису, јор је, као што рекох, просто немогућно избећи,

СКОИЉАНКА.