Нова искра

СТРАНА 5 0.

Н 0 В А

И С К Р А

БРОЈ 2.

Благом одлахну на срцу, а уздах му се нехотице оте из раздраганих груди. Хвати се за наиликани припашај, извади ћ^рлику, па засвира. Звуци су некако ббно одјекивали. Груди му се дизаху, а руке просто играле по рупицама јасне ћурлике. Она му је једини разговор и забава у самотним часовима пастирског живота. Никуд не иде без ње. Кад пред вече напаса овце, непрестано му је у устима. Многи му је сеоски момак завидио, што умије тако вјешто ћурликати. — Не ишћурлика, Благи! Не гледа Туба на таке вели Маркан, чобанин Мајсторовића. Он се застиди као млада па не диже очију. ■— Знам ја то и брез тебе, Маркане. Ја ћурликам, 'нако знаш, за своју вољу — вели Благи и меће ћурлику за припашај. — Не знаш, Маркане, шта је коме суђепо — кажу други чобани. — Оно море свашта бити. Ама, кб ја велим, није 'нако прилике — опет ће Маркан. Нешто, дијете, наш Лазар... — он се уједе за језик, па да би то забашурио, устаде. 'Ајдмо, крећ'мо сермију. Скапа данас 'вође, на једном мјесту — опомиње их Маркан и прти торбу. •— Бога ми, тако је — одобрава му Благи, и кришом погледа уз Крагуљево Брдо и спази Тубу, како мину изнад шљивика на бунар. II У старе Анђе покојног Миле Крагуља има кћи. Крштено јој име можда и сама мати заборавила. Кад је била мала, зазваше је од драгости Тубом. Нико је друкчије и не зове. Она се не би знала ни одазвати, кад би је ко крштеним именом зовнуо. Кућа старе задруге Крагуљб била је далеко чувена. Отари Јово Крагуљ за добрих година могао је испећи по триста ока љуте шљиве, све к9 грома! А Јовина кулаша још се и данас добро сјећа силни Мухарем-ага Ђумишлић. Његова је кућа била сваком широм отворена: калуђеру, попу, проојаку, путнику. Ко дошао, ко пошао стари је Јово знао сваком угодити и по вољи учинити. Свак је благосиљао његов дом. Лијепи задрушки мир, ред и поредак владао је под кровом његова дома. Свако је чељаде знало свој посао, па је радило без поговора с вољом и увјерењем, да себи ради. Лијепи стари задрушки животе, како те брзо нестаде ! Стари је Јово увијек држао на јаслима два седленика, а носио се као какав харамбаша. Човане чакшире, па поврх њих цариградски појас, онда Фермен са сребрним иликама, па по Фермену биоградски гуњ, а на глави повисок Фес, омотан црном памуром, испод које је вирила дебела кићанка. Па кад још узјаше помамног кулаша, а објеси кубурлуке са двије граше о седло преда се! Еј, стари земане! — Кад заступи 'Устрија — прича Рието, син Јовин — некако у јесен ћаћа умрије, ми се уз Часни Пост на четверо подијелисмо и од тад нам све удари натраг. Године почеше издавати, марва пропадати, а тешке мирије стезати. Ништа ми није у мом вијеку било жалије, нег' кад ћаћина кулаша мунташе за миртју. Пак кад га продадоше Мујкану, оном Циганину из БроЉењака, мало те не полуди'. Сиротиња и вукарештина обладала је са свију страна, ал' се још не дамо. Чуваћемо стари глас и поштење, а друго, како је Бог дао. Брат Јовин, Миле, некако је брзо за њим промјенио свијетом. Иза њега остаде у највећој сиротињи стара Анђа са три кћери. Кућа без мушке главе — како је то јадно!

Некако се јадница копрљала и деверала. Двије кћери лијепо је удомила. Т$бу, своје мило мјезимче, љубила је свим жаром материнске топле љубави. Њих двије остадоше у биједној и трошној колибици. Кад је Туба стала на снагу, ишла је по селу по надницама, да изради који грош за шаку соли. Стара и немоћна Анђа сјећала се лијепих дана, задрушког живота и са сузним очима испраћала је своје мјезимче туђину на њиву. — Чувај се, 'рано моја, свијет је, кв свијет. На данашњем земану лако је поклизнути и образ окаљати. Обуј се, зеницо моја! — вели старица. — Не могу, најо, знаш, роса је, па ће ми обућу.... — Добро, добро, него материна. Драго старој Анђи, што је тако паметна и чуварна. Кад иде н,а њиву, обуче бијелу, као снијег, кошуљу, метне на се сав мајчин пришав, па обућу под пазуху, а мотику, кад ое копа, на раме, или срп, кад се жање, преко рамена, па хајд' весело на рад. Туба! Ружна имена, а дивна створења! Златна свиона коса окружава високо и ведро чело, под којим се необичним жаром свијетле грахорасте очи, осјенчене густим дугачким обрвама које једва да се не састају. Бијелим, мало од сунца припланулим, образима, дају особите чари оне двије јамице, што се редовно јављају са оним невиним и безазленим осмјејком — осмјејком који заноси и опија (Многи ли је за њим уздахнуо !). Па онај поносити, делијски ход, како лијепо доликује витком и правилно развијеном струку. А њедра, нуста њедра! Округла и једра, да пукну од једрине. Кад би стала, па наслонила пуне руке на накићену тканицу, па те погледала оним враголастим очима; на моју душу, да си Краљевић Марко морао би задрхтати. Кад има цвијећа, увијек је закићена. За ухом јој стоји свјежи, румени ђулић, те лијепо одговара златној коси и љупком лицу; а стручак мирисавог босиока провирује испод Фесића, мало натраг затуреног. Сеоски су се момци ломили око ње. А како и ие би ? „Савила би по небу облаке, делај не би по земљи јунаке!" (свршићк се) * * * (С Т Е К Е Т И)

Вај ! а данас опет цвета премалеће! Свежим зраком трепти мирис што опија ; А струја живота крв ми снажно креће И на моје срце ко мелем се свија. Твоја обећања, пољупци, милоште Јављају се опет у сећању моме ; Твоје дивне главе видим и сад јоште Утиснути облик на подглављу своме.

еље, да из кала што ми младост прати Отмем се и дигнем — моју душу свише Те с поругом хтедох пред лице ти стати, Јер већ ти се заклех: Не љубим те више !