Нова искра

БРОЈ 2.

Н 0 В А И С К Р А

СТРАНА 51.

Ја осећам душу како ми је кивна, Како пламен мржње у мени се јати: Ја те јоште мрзим, ах тако си дивна, Мрзим, ал' не могу забораву дати. Врати ми се, дођи ! И славу и наду И врлину сваку нек заборав збрише. Пољупцима испиј моју душу младу; Мрзим те, ал' дођи —■ и не бежи више ! Р. Ј. Одавии

ЖЕНСКИ ТИПОВИ ТУРГЕЊЕВА — СТУДИЈА III (СВРШЕТАК) ок је своје јунакиње с једне стране одарио у већем степену оним племенитим осећањем, о коме смо до сада говорили, дотле је с друге стране допуњавао то осећање другим, такође великим и узвишеним — религиозном. Ово друго осећање прати 'наше јунакиње још из малена, оно у њима захтева дубока корена па и доцније одржава их у слатком уверењу да има неког вишег бића пред које ћемо отићи после свршетка свог земаљског живота. Да не говорим о оним невиним анђелчићима, који склапају своје ручице пред иконом Божје Матере; да не говорим о малој Јелени, како се познала с просјакињом Каћом, како је читаве часове проводила с њоме, слуптајући њене приче, и како је после сама мислила да одене просјачко одело, узме орахови штап и са венцем од различка тумара по путевима. Религиозно осећање помињем с тога, што је и оно један од Фактора који су утицали на њихово даље развиће. Зар домаће погодбе и прилике, у којима се оне као деца кретаху, зар строга религија са великим примерима из Библије, нису постено стварали земљиште, на коме ће изнићи не сасвим обичне женске душе, већ карактери узвишени и велики. Сетимо се у каквим се приликама развијала лица, Аса, Јелена и др. Приче дадиље Агафје Власјевне о мученицима развијале су код Лизе тако дубоко и силно религијозно осећање, да су њиме били проникнути сви њени поступци, све жеље^ све тежње. У свакој појави она је видела умешан прст . неког вишег неземаљског бића. »Сада видите сами, да срећа зависи не од нас већ од Бога, к говори она Ааврецкому и мири се са својим положајем, не предузимајући никаквих

мера, да га колико толико уклони. Сваку ма и случајну недаћу или несрећу сматра као нешто, што је морало тако да буде, као казну за неку кривицу, о којој она сама нема никаквог појма. »Ми смо били кажњени," вели она Лаврецкому. А за пгго, због чега? — Она вам сама не уме рећи. И као таква, као »жртва лажног разумевања дужности и лажних мистичко-религијозних појмова" (Авдјејев) она одлази у манастир с чврстим уверењем да врши последњу дужност. »Није опа у манастиру тражила утехе, није очекивала заборава од самачког и посматрачког живота: Не! Она је мислила да принесе себе као жртву очишћења, мислила да учини последњи, виши подвиг самоодрицања, тако објашњује Писарев њен одлазак у манастир. Неки критичари налазе у Лизину поступку чак и херојизам, е чиме се ја не могу никако сложити. На, против, мени се чини, да човек код кога је тако мало енергије, силе одређених и сталних уверења, готовости и истрајности у борби, не може ништа херојско ни да учини, јер је немоћан да брани своја права, своју личност. А све то баш нађосмо код Лизе. Место да својим младим, свежим животом донесе користи и добра својој околинм, она све своје силе закопава у манастир. Но, да је Лиза светла слика, један од најсимпатичнијих тииова, Тургењевских, да њена морална слика оставља далеко за собом личност Пушкинове Татјане, да је у њој оличен тип руске »баришни« са свима њеним Фазама, почев од дечје собе са дадиљом, па све до прве самосталности и слободе, — слажу се сви критичари, почев од Достојевског. »Светлом се јавља Лиза у почетку, светлом пролази пред гледаоцима кроз све степене развића драме и таквом светлом скрива се у манастирску ћелију," вели П. ЕвстаФ1евт,. *) Овсннико - Куликовсши врло лепо характерише религију Лизину речима: »Код Лизе је била религија: мистичка љубав, у којој се огледала сва дубина, сва нежност и чистота њене природе. <( Сам Тургењев за. њу вели: „Проникнута осећајем дужности, страхом да кога не увреди, добра а кротка срца, она је љубила с-ве у опште и никога на по се; она је љубила једнога Бога одушевљено , бојажљиво , нежно.® И предавши се њему на службу !*она и оида, када Лаврецки дође у манастир, не даде знака, да је занима светско : „прелазећи с клироса на клирос, она прође близу поред њега, прође журно-смиреним корацима калуђерице — и не погледа на њега; само трепавице ока окренутог к њему једва задрхташе, само још ниже наклони она своје

ГРОБ КНЕЗ-МИЛОШЕВА ОЦА.

( ( Нован руоокаи дитература."