Нова искра

ОТРАНА 52. Н 0 В А

исушено лице — и прсти стиснутих руку још силније се притискоше један другоме. Шта су помислили, шта су осетили обоје? Ко Ке знати? Ко ће реКи? Има у животу такових тренутака, таквих осећаја... На њих можемо само пружити — и нроки.® Религија Софије у ириновеци »Чудан догађај" („Странал исторјл") сасвим је друге нрироде. Док код Лизе налазимо извесну личну слободу у религији, дотле је код Софије религија Нхе н1ее. Она је без воље, без свога »ја <( . Библијом она тумачи и зашто тесне цинеле жуље ногу! * * * . . . .»Понекад јој је долазило у главу да жели нешто, што нико не жели, о чему нико не мисли у целој Русији", вели на једном месту Тургењев о Јелени. Дакле, још онда су се код ње јављале необичне, оригиналне мисли; доцније пак, кад је судба састави с Инсаровим , та се оригиналност још више испољава. Довољно је било да чује о том Инсарову чудне и та.јанствене ствари, као што је и он сам био тајанственда чује о великим делима. на која се он спрема, помињући уз то још и ту околност, што он не беше један од обичниХ руских људи које је Јелена на снаком кораку сретала, већ туђин, који се и приближавао више њезину идејалу, — све је то било довољио иа да се она жртвује за тога туђинца, да се сва ироникне његовим идејама о ослобођењу потлачене отаџбине, и да се решава да га прати на саму иозорницу крвавих догађаја. Она гута сваку реч Версењева, кад јој овај нрича о Инсарову итајанственим људима који га нохађају. Дакле не само оригиналност руководи их у њиховим поступцима, него и чврота уверења и идеје, чији проноведници оне иостају. Колико оне теже за иечим необичним, оригиналннм, навешКу још речи Гагина. о Аси: ■ »Не, Аси треба јунак, необичан човек — или живоиисни пастир у стеновитим кланцима. (( Понеким идејама оне се могу дотле проникнути, да им оне служе као нека природна потреба. Оне су уверене у могућност њихова извршења и чине све могуће да га убрзају; У тој борби оне не знају за умор. Издржљивост и енергија, којом се хватају за дело, код њих је много већа иего код јачег пола. Оне га шта више нодижу и кад пада, храбре га и онет га упућују да иде све даље напред. Он то сам увиђа и диви се. Како је велика Маријана у сравњењу са Неждановим. Док улазећи у народ са великим и племенитим замислима, да му помогне, да га научи, боље рећи, да се од њега научи (»ти — незнани, но љубљени свим нашим бићем, свом крвљу нашег срца, народе руски, немој нас примити сувише хладно, и научи нас шта смо дужни да очекујемо од тебе (< ) Нежданов пооле неколико својих несрећних експеримената, почиње да сумња у своје силе, да сумња у само дело и могућност његова остварења. »— Ја сам мислио, вели он, — да ја у дело верујем — а само сумњам у самога себе, у своје силе, у своје умење; моје подобности, мишљах, не одговарају мојим уверењима Но сада видим, те се две ствари не дају оделити — па и за што се обмањивати? Не, ја у само дело не верујем. — А ти верујеш, Маријана ? — Да, Алексеју, верујем. Верујем свим силама своје душе — и посветићу овоме |делу сав свој живот до последњег даха! (( Какав је могао бити крај Нежданова, чију је душу мучила сумња и неверовање с једне, и несрећна љубав с

И С К Р А БРО.Т 2.

друге стране, јер је тиме и своју Маријану за навек изгубио — повући за ороз и крај свему . . . Шивот силних и великих карактера никад не нредотавља собом низ обичних, једноликих, свакодневних појава. Њега као да непрекидно прати неки зли дух, који му не да мировати, који га нодиже високо над обичним смртним, да га свом силом баци у бездну; и све његове Функције као да носе карактер нечег трагичног, мистичног. Такве типове ми сретамо и у Тургењева: они свршавају или трагично или манастиром, или изузетком као Маријана, која се удаје за Соломина и улази у колосек обичног живота, и тако и свршава неприметно и тихо. Потпуно трагичан свршетак налавимо код Кларе Милићеве, написаној новодом трагичне смрти на сцени чувене глумице Кадмине. Зар је мало трагичног, театралног у свршетку те бујне природе, која заволевши страсно, наилази на први отиор и решава се на очајни корак. Ми знамо њено детињство, њене каприце, њену бујност, оригиналност, својевољу, самољубље. Сва је она собом представљала нротивречје: она није хтела да се допада, није волела ласкање и никада ласкање није заборављала, као што није заборављала ни увреде; смрти се бојала и сама је себе убила! Она је често говорила: »Таквог. каквог ја хоћу — нећу наћи . . . а други ми не требају." — А ако нађем? — „Иађем ли . . . узећу.« — А ако се не да? »Но тада . . . свршићу са собом. Значи, нисам за то . . . (< За Клару су говорили да има трагичне очи, за Сузану („Сиротица®) да има трагичну цр.ту око танких усана. Трагизам налазимо још и у ириповеци »Лански снег (< (»Ве1ШТ1 води (( ). Марија Павловна у приповеци »Затишје (< свршава са собом само за то, што човек, кога она љуби не разуме ништа велико и узвишено. Узев у обзир све до сада набројене у овој глави, пред нашим се очима ствара јасна слика о величиии и моћи Тургењевских јунакиња. Ми видимо пред собом не просте женске, »које неприметно условљавају својим кратким опстанком могућност мушке борбе за више идејале <( , већ нраве херојиње, које ипак зато нису продукат Фантазије пишчеве, већ реална, отргнута из живота створења, обучена у дивно рухо најсмелијег идејализма. У одношају јунака, својих сатрудника, оне изгледају још веће, савршеније, дивније, разумевајући потпуно дело којем служе, док су међутим јунаци, не! они не заслужују то име, — јадне ентузијасте и шунље Фразисге. »Све ви, руске женскиње, вредније сте и узвишеније од нас мушких,, вели Соломин Маријани. IV. Јелена, Наталија и Маријана — дивна трилогија. То су веснице нове ере у животу руских женскиња. Типови који теже раду ваљаном и корисном. Основна мисао њихова живота јесте: чинити добро својој околини, своме народу, целом човечанству. На сваку недаћу свога ближњега оне су готове да се одазову. Почев од побожне Лизе, ми већ у малој Аси сретамо нејасан израз те црте, која код Наталије има још таман облик, код Јелене испољава се са одушевљењем и силином, код Маријане достиже апогеја. У свима кипе младалачке силе; но оне не знају јасно на што да их употребе. Оне траже вођа, који ће их иовести на прави пут, траже судију својим жељама, својим тежњама, и оне их напазе код човека, кога су заволеле свом својом душом. Наталија срета Руђина који јој својом иламеном речју отвора нове хоризонте, уноси је у нови, непознати јој до