Нова искра

СТРАНА 54.

Н О В А

И С К Р А

БРОЈ 2.

1,е заједно с њиме служити великом делу, унети у то дело своје жарке тежње, које су, како знамо, тако неуздржљиво избијале из њене душе . .. Јелена не устуна Лизи у целини своје моралне слике, у висини и јачини својих погледа и уверења; но заједно с тиме, она, се, без сваке сумње узвитпава над Лизом отрасном жудњом чинити добро у корист ближњег, оним, пуним самоодрицања алтрујизмом, ко.ји ми сматрамо за једно из најглавнијих нреимућстава праве човечје природе.® А зар Маријану не руководе исте жеље, зар напуштањем куће Сиајагиних и одласком у народ, не жели томе народу добра и благостања, зар се њено срце не пара видећи у каквом незнању и сиротињи пропада тај народ, коме сви желе добра речима а не делом. Па ипак поред свега тога нашли су се критичари, који, вероватно уверени да се женска у опште не може тако високо понети, да сам јунак Нежданов изгледа пигмејем пред њом, одричу њихове либералне принципе. Ево како они карактерииту Маријану : »Све њене тежње к „опрогцешк)" и сва њена агитаторска дела своде се на то, што се преоблачи у просто народно одело, и у улози уображене »чумички® »моетт. горшки и гциплетт, курт> (< , као што јој је саветовао Соломин, ради припреме к »спасењу отаџбине". (Буреншгв).*) Ево шта други критичар о њој вели: „ Маријана то је девојка умно ограничена, но прави се паметном, природа бездарна, сва проједена тупим самољубљем, хвалисањем до ненормалности, завидљива и злобна: пошто је кокетовала с револуцијом, она „пристраиваетса® полазеКи за Соломина — тако да у слици „идења у народ" не игра готово никакву улогу" (Николаевт,).**) Егојизам мушки и ту се показао у свем својем блеску.Најзад и код Ирине, те робиње своје страсти, по нека д сине као искра инстинктивног добра. »Ти видиш како сам ја покварена« вели она готова плачући Литвинову: „спаси ме, истргни ме из ове бездне док још нисам сасвим пропала. ..." И заиста било је врло различитих мишљења о њој. Неки су мислили да је то идејална врлина, кад се решава да жртвује свој сјајни положај осећању љубави према Литвинову и постављали су је редом с Наташом, Асом, Лизом и Јеленом (Страховг); неки су видели у њој јадну мученицу средине, у којој се она кретала, и најзад неки су је сматрали просто за презрену развратницу. Ја пак лично сумњам шта више и у чистоту њених осећаја према Литвинову. Ја видим у томе просто каприц разнежене, богате госпе, која је тежила за разноликошћу и променом већ изанђалих утисака. СкабичевскГИ има у многоме право велећи за њу да је то тип женскиња 30. година, но који се може и сада срести — тип разочаране »бариње® која пати од досаде и проклиње своју околину а у исто је време неподобна да прстом покрене, да би се из ње избавила. Осим опште црте, о којој је до сада била реч, ових рацијоналних женских типова, како их назива Овсннико КуликовскШ, а који су и били предмет мога посматрања, — изучавајући их, пред нама се простире слика свију како друштвених тако и литературних покрета 40. и 60. година. Оне су веснице нових епоха, у њима је нејасна, мутна слутња о потреби живота, нових људи, која је захватила све тадање руско друштво. »Спољашњи притисци нису заустављали, бар у извесном тесном кругу људи, развиће

*) Литературнан д^атедвностБ Тургенева 1884. год. **) Тургеневт. 1 8 94. год.

нових мисли. Оно што се није смело говорити отворено, у штампи, говорило се кришом, знацима® (П ипб 1 н г .е >). Хегелевски клуб Станкевича 30. год., у коме се обрадила критика Вјелинског, и социјалистички клуб Герцена 40. година приготовљавали су умове к великим реФормама које су и наступиле почетком 60. година: као ослобођење сељака и др. судске и земске промене. Школа белетриста 40. година са Тургењевом на челу, може се заиста сматрати за славну епоху руске литературе. Она је умела да споји у себи Пушкинску објективност, уметничко посматрање свега, што је било у руском животу појетичног и прекрасног, са негативно-сатиричким правцем натуралне Гогољевске школе, која је обраћала главну пажњу на недостатке и несавршенства руског живота. Она је дала руској литератури читаву плејаду таквих величина, као што је Тургењев, Толстој, Достојевски, Гончаров. Од западних писаца на њу су имали највише утицаја Виктор Иго и Жорж Занд. Тај утисак налазили су неки (ВуренинЂ) у Тургењевској Јелени, иаводећи да је узета из литературних извора Жорж Занда, јер се такве фразе у устима женске могу наћи само у њеним романима, и да оне не одговарају руским јунакињама. Између многих других социјалних и политичких ггитања, и женско питање није прошло за Тургењева непримећено. Он се њиме веома интересовао, тиме се може и објаснити она његова особита љубав према женским типовима, оне симпатичне црте, којима их је обдарио и она надмоћност над мушкима. Док оне изгледају светле и узвишене, они се јављају у лицу Руђина, Лаврецког, Литвинова, Санина и јунака Асиног. Да, то је интелегенција, елита руског друштва. Они су пуни знања, идеја, одушевљења, благородних тежња, али дела, дела нема. „НЉтт. еш,е у насв никого, њћгв лгодеб, куда ни посмотри® вели Шубин. Када се сукобљавају с грубом истином, они подлежу, падају, јер теоријски знати живот, значи, не знати га. »Фраза ме је убила1 к могу све те ентузијасте рећи заједно с Руђином. Ја завршавам своје реФлексије. Ја сам дао одушке својим осећајима. И на завршетку једно само молим, допустите ми да скромно и искрено упитам: »Имамо ли и ми, српска омладино, своје Руђине, Лаврецке, Нежданове?"■ Петроград 1900. год. В ој . С. П оповић Скерлетно Слово — РОМАН ИНГЛИСКИ НАПИСАО X.4 111 \ N11:1. НАТУТНОККЕ ПРЕВЕО Владислав бавић уШ/Г^Л П ред тдмницом омила брадатих људи у мркој одећи и сивим високим шеширима, помешана са женама од којих неке ношаху капице а друге бејаху гологлаве, стајаше пред једном дрвеном грађевином са вратима од масивне храстовине оковане гвозденим клинцима.