Нова искра

ВРО.Т 2.

Н О В А И

С К Р А

СТРАНА 55.

Оснивачи нове колоније, ма каквим утоиијама о људској срећи и врлини да су се у почетку заносили, одмах су прииознали као прву практичну потребу да један део новога још нетакнутога земљишта намене за гробље а други за тамницу. По том правилу може се закључити да су праоци Востона саградили прву тамницу негде у близини Корнхила, од прилике у исто доба кад означише прво гробље, на имању Исака Џонстона и око његова гроба који је постао средишна тачка свију гробова у старој порти Краљеве Капеле. Несумњиво је дрвена тамница, петнајест или двадесет година после оснивања града, била већ нагрижена зубом времена што је давало још тужнији изглед њеном намрштеном и мрачном лицу. А рђа на гломазној гвожђарији њених храстових врата изгледала је старија од свију ствари у Новоме Свету. Као све оно што припада злочину, изгледаше да никад није ни била млада. Пред овом ружном грађевином, а између ње и колскога пута, пружаше се ледина сасвим обрасла коровом и травуљином, које очевидно најбоље одговараху земљишту што тако рано понесе цео цвет људске цивилизације — тамнице. Само са стране врата, са кореном готово под самим прагом, дизаше се жбун дивље руже, покривен, у ово јунско доба, својим нежним цветовима, који као да нуђаху свој мирис и брзо пролазну лепоту сужњу при улазу у тамницу, и осуђеноме злочинцу кад излазаше из ње да буде предан судбини, као да би тиме хтели рећи, да велико срце Природе има љубави и сажаљења за њих. Чудним удесом, овај ружин жбун одржао се кроз целу историју; али да ли је он био само последњи изданак старе поносне дивљине, који је дуго надживео гигантске борове и храстове који га негда својом сенком покриваху, или је, као што се има пуно разлога за веровање, избио за стопама свете Ане Хочинсонове кад је она ушла у тамницу. не можемо расправљати на овоме месту. Нашавши га на самоме прагу натпе приче која мисли да сад остави ова кобна врата, шта можемо друго учинити, већ узабрати један његов цветак и понудити га читаоцу. Он ће може бити послужити као символ неког благог моралног цвета што ће се наћи у развоју приповетке, или ће ублажити тужни завршетак ове приче о људској беди и слабости. II Н А ТРГУ Једног летњег јутра, пре двеста и више година, велики број бостонских становника беше се искупио на ледини пред тамницом са очима упртим у гвожђем окована храстова врата. Код сваког другог народа, као и у доцнијим данима историје Нове Инглиске, тужна строгост, што у камен претвараше брадом обрасла лица овог доброћудног света, могла је једино слутити на какав тежак, страшан задатак. Она је могла, у најмању руку, значити да се очекује смртна казна каквог страшног зликовца, на коме је законска осуда само потврдила осуду јавога осећања. Али, по овој првашњој оштрини пуританскога карактера, сличан закључак није се могао извести. Могло 'се десити, да су или какав лени роб-слуга, или непослушно дете које су родитељи предали грађанској власти, имали да буду кажњени на шибалишту. Могло је бити, да какав Квекер или други који јеретик треба да бичем буде изагнан из града, или какав беспослени и залутали Индијанац, кога је ватрено пиће белога човека навело на неред у улици, камџијом буде отеран у сенку шума. Могло је бити и то да каква вештица као госпођа Хибинсова, џандрљива удовица судијина, треба да умре на вешалима. У сваком оваквом случају, огледаше

се иста свечаност у владању гледалаца, као што и приличаше народу код кога се вера и закон беху поготову слили у једно, и у чијем карактеру обоје беху дубоко утиснути, тако да и најблажи и најстрожији чин јавне дисциилине беху подједнако достојанствени и страшни. И одиста, јадна и хладна била је симпатија коју је од таквих гледалаца очекивао кривац на губилишгу. А после, казна која би у нашим данима била глупа и смешна, могла је онда бити досуђена са готово истом достојанственошћу као и сама смрт. Вредно је поменути једну околност тога летњега јутра када почиње наша историја, да жене, којих беше неколико у гомили, изгледаху да са нарочитом пажњом очекиваху извршење казне. Доба није било толико преуглађено да би какав осећај непристојности уздржао женски пол да не изађе на улицу и да се у датој прилици не тиска кроз гомилу до најближег месга око губилишта. Морално и материјално грубљи су били живци у тих жена и девојака старога инглискога кова него у њихову лепом потомству, удаљеном од њих за шест или седам нараштаја; јер, кроз тај ред наслеђа, свака је мајка предавала своме детету блажу крв, нежнију и пролазнију лепоту, и слабију Физичку грађу, ако не и карактер олабији и иесталнији него што је био њен. Жене које стојаху око тамничких врата биле су из онога доба када је мушкобана Јелисавета, краљица инглиска, била доиста верни представник пола. Оне су биле њене земљакиње ; говеђа печеница са пивом била је њихна телесна храна а душевна ни за длаку нежнија. Весело јутарње сунце осветли широка плећа и развијене груди, округла и румена лица која су одрасла на далеком острву а још не бејаху побледела ни омршавила у ваздуху Нове Инглиске. А поврх свега, ове матроне говораху са таквом смелошћу и отвореношћу, која би нас данас задивила како по тону тако и по садржини говора. пДруге моје, поче једна педесетогодишња жена грубих црта: чујте да вам кажем и ја нешто. Зар не би било боље да ми старије жене и непорочна црквена паства судимо таквој једној неваљалици као што је*га Јестира Прина. Шта велите на то, драге моје? Да је та несрећница дошла пред нас пет, што сад стојимо овако заједно, да јој судимо, да ли би се извукла са таквом осудом какву су изрекле иобожне судије? Ја не мислим, доиста!® »Кажу <( , рече друга: »да је пречасни отац Димесдел, њезин пред Богом пастир, просто убијен што се таква брука догодила у његовој пастви. 8 »Судије су богобојажљива господа, али одвише милостива — то је истина" додаде једна трећа постарија госпа. „У најмању руку, требало је да ударе жиг усијаним гвожђем на Јестирино чело. Госпођа Јестира мрштила би се на то, знам зацело. А овако — много ће се ње тицати шта ће они ставити на груди њезине одеће! Ама, помислите само, зар она не може то покрити брошем или другим каквим безбожним накитом, и ићи улицом исто тако холо као и пре! 8 »Ах,® уметну блаже једна млада жена са дететом на рукама: »нека је, нека покрије знак чим хоће, али бол од њега биће увек у њезину срцу." »Шта ми ту причамо о знацима и жиговима на грудима њезине одеће или на челу?" развика се једна жена најружнија и најсвирепија од свих ових самозваних судија: »Та је жена обрукала нас све, и треба да умре. Зар нема закона за то? Има га доиста и у Светом Писму и у законику. Нека судије нрипишу сами себи ако им се невршење закона плати тиме што ће њихове жене и кћери поћи путем порока!®